Ekonomija - Srbija

Srbija i održivi razvoj: Između ideala i stvarnosti

Ono što je pre svetske ekonomske krize bilo blasfemično izgovoriti, u poslednjih godinu dana postalo je opšte mesto: Srbiji je potreban nov razvojni model.

Bez ulaženja u sofisticirane detalje, dovoljno je izneti u prilog ovoj tezi dva indikatora : 1) samo 50 odsto uvoza iz EU je pokriveno izvozom, dok je struktura izvoza izuzetno nepovoljna (Srbija nema robu za evropsko tržište); 2) nezaposlenost u Srbiji postaje alarmantna (preko 20 odsto).

Iako nije bilo lako priznati da model rasta zasnovan isključivo na unutrašnjoj tražnji i favorizovanju sektora usluga nije primeren maloj i otvorenoj evropskoj državi kao što je Srbija, najteži posao će biti osmisliti novi koncept razvoja i obezbediti njegovo funkcionisanje. Pozitivan signal je činjenica da se u Vladi radi na novoj strategiji industrijske politike i strategiji konkurentnosti, ali je veliko pitanje da li će se u njima izaći sa inovativnim idejama i konceptualnim zaokretom. Uostalom, inflacija strategija i nepostojanje hijerarhije među njima u startu krune kredibilitet ovih napora.

Preduslov za afirmaciju novog razvojnog modela koji će dovesti do veće konkurentnosti privrede, pre svega je veliko ulaganje države u ljudski kapital, tehnološku osnovu i infrastrukturu. Budući da je Srbija godinama daleko od članstva u EU, pa samim tim i od strukturno-kohezionih fondova (jedina značajna bespovratna sredstva u svetu), Srbija mora da se zaduži kod međunarodnih finansijskih organizacija. Protivnici dodatnog zaduživanja moraju biti svesni da onaj ko se ne zadužuje pokazuje da ne veruje u svoju budućnost, a bez kapitalnih investicija nijedna država ne može da izađe iz začaranog kruga siromaštva. U Srbiji problem leži u sledećoj dimenziji: često se ugovaraju krediti čija namena nije potpuno definisana i koji ne doprinose izgradnji konceptualno novog modela razvoja.

Prvi veliki pravac javne investicije mora biti u obrazovanje i nauku. Već duže vreme jeftina radna snaga nije determinantan faktor za privlačenje stranih proizvodnih kapaciteta, već je to kvalifikovana radna snaga. Uostalom, delokalizacija industrije iz zapadne Evrope sve više ide ka severnoj Africi, umesto u istočnu Evropu ili Balkan. Koliko je kvalifikovana radna snaga ključna za privlačenje sofisticiranih stranih investicija najbolje ilustruje primer Irske, kojoj je prvi korak razvojne politike bio reforma visokoškolskog obrazovanja. Povezano sa ovim pitanjem je i ulaganje u tehnološku osnovu zemlje. Od modernih ideja o formiranju industrijskih parkova, softverskih klastera i tehnoloških instituta nije se daleko odmaklo u praksi. Iz ovog razloga ne treba da čudi da Srbija uglavnom izvozi primarne proizvode poput čelika, obojenih metala, žitarica, voća i gvožđa.

Konkurentnost i produktivnost moraju biti ključni ciljevi nove razvojne politike, ali se do toga ne može doći bez modernizacije saobraćajne i energetske infrastrukture (kičme svake privrede). U Srbiji je jako mali efekat korišćenja energije u stvaranju domaćeg proizvoda (energetska efikasnost). Najkvalitetniji oblik energije – električna energija – koristi se upola manje po glavi stanovnika od proseka razvijenih zemalja. Umesto da se maksimalno koristi hidropotencijal i biomasa, značajna količina energije u Srbiji se stvara ekstrakcijom lignita i korišćenjem jalovine (slaba produktivnost). Najčistija forma energetskog portfelja – prirodni gas – u potpunosti se uvozi, pa je efekat na domaći proizvod mali. Energetska ne-efikasnost podrazumeva manju konkurentnost privrede, a zavisnost od uvezene energije dovodi do odliva deviza. Investicije u energetiku predstavljaju sofisticiran vid ulaganja i donose natprosečne prinose, pa moraju biti prioritet u Srbiji. Od saobraćajne infrastrukture pomenuo bih samo revitalizaciju rečnog saobraćaja na Dunavu i železničkog transporta na koridoru X kao apsolutne, ali zapostavljene prioritete.

Da rezimiramo, krupne kapitalne intervencije su potrebne u oblasti obrazovanja, nauke, tehnologije i infrastrukture. Modernizacija Srbije će biti dug i naporan poduhvat, koji će zahtevati odricanja građana i ogromno strpljenje. Upravo zbog složenosti posla i neophodne podrške stanovništva koju treba obezbediti, samo odgovorna, moralna i viskostručna elita može ga preduzeti i dovesti do kraja.