Energetika - Srbija

Jerina i njena rafinerija

Treba li Srbiji nova rafinerija? Jednoznačan odgovor na to pitanje još niko u zemlji pouzdano – ne zna.

Pogotovo posle nedavnog neuspelog referenduma u Smederevu, u kome je holandski „Komiko oil” planirao da izgradi novo postrojenje za preradu sirove nafte. Žitelji te varoši na Dunavu, koju po onoj narodnoj pesmi, „dugo gradila Jerina”, trebalo je da se izjasne hoće li rafineriju na svojoj obali. Smederevci, sudeći po minornom procentu izlaznosti na referendum od svega 11 procenata, ne rekoše ni da ni – ne. Ostaviše nadležnima da tumače svoju uzdržanost.

I taman kada su neki pomislili da od „Jerinine” rafinerije nema ništa, aktuelni ministar energetike Petar Škundrić, slučajno ili namerno, izazva svojom izjavom pravu pometnju pričom o navodnom obećanju Rusima – da, dok oni ne rekonstruišu kupljene rafinerije od NIS-a, neće biti izgradnje novih kapaciteta za preradu nafte. Tako se pitanje nove rafinerije ponovo, samo još snažnije, nađe u žiži interesovanja ne samo medija, već i običnog sveta.

Mi ne bismo bili to što jesmo kada se ne bismo i oko bezazlenijih stvari delili. Pa što ne bismo i oko rafinerije iako, istini za volju, još nismo smenili ili izabrali novog fudbalskog selektora, što je za nas mnogo životnije pitanje od tamo neke rafinerije vredne 250 miliona evra.

Ako bi se sudilo samo po procentu izlaznosti Smederevaca na referendum lako bi se izvukao zaključak – njima nije stalo do rafinerije. Ili je, ko bi znao, u pitanju nešto sasvim drugo. Možda narod više zna o tome nego oni koji bi trebalo da budu eksperti za tu temu. A tema je – da li Srbiji treba još jedna rafinerija, odnosno postoje li neka pravila, a ne „duh sporazuma sa zakonskom snagom” po kojima će se u našoj državi, ovakvoj kakva jeste, graditi nova rafinerija.

A stručnjaci, koji bi da ovom prilikom ostanu bez imena i prezimena, kako ne bi uticali na ishod opšteg izjašnjavanja, tvrde da je važeći Zakon o energetici Srbije predvideo da je za izgradnju rafinerijskih postrojenja neophodno pribaviti energetsku dozvolu. Taj dokument je, u stvari, dozvola za izgradnju ili rekonstrukciju energetskog objekta, pa i same rafinerije.

U tom zakonu, takođe, piše da energetsku dozvolu izdaje ministar za rudarstvo i energetiku. Isključivo on. Sudeći po tome, Smederevci, čak i da su stopostotno izašli na izjašnjavanje i rekli – hoćemo rafineriju, morali bi da dođu kod ministra i zatraže njegov potpis i time overe „narodnu volju”. On bi, da je imalo potrebe, mogao da se pozove na postojeće zakonske odredbe i najblaže rečeno vrati ih kući neobavljena posla, jer samo on u ovoj zemlji poslednji stavlja potpis na dozvolu za gradnju. Ali, kako?

Ni ministar, kažu naši sagovornici, ne može tek tako da deli energetske dozvole. Ove voli, a oni mu nisu po volji. U važećem Zakonu o energetici jasno piše da se energetska dozvola može izdati samo za one objekte koji su predviđeni Strategijom razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine. Taj dokument je usvojila Skupština Srbije 2005. Šta to znači?

Da su Smederevci organizovanjem svog referenduma „džabe krečili” jer od njihove (ne)volje nije zavisilo baš ništa, pošto Strategijom razvoja energetike Srbije nije predviđena izgradnja novih rafinerija. Štaviše, u njoj se jasno kaže da su postojeći kapaciteti u Srbiji (rafinerije „Pančevo” i „Novi Sad”) dovoljni, ali da im je potrebna modernizacija.

Neko može pomisliti da je strategija zastarela pošto je doneta 2005. i da su se od tada stvari promenile. Ali, nije tako. Postoji i dokument koji se zove Program ostvarivanja strategije koji predviđa njeno ažuriranje na svake dve godine. Poslednji put to je učinjeno lane, a tada niko nije sagledavao potrebu za izgradnjom nove rafinerije.

O ovoj (ne)suđenoj smederevskoj rafineriji ili nekoj drugoj na novoj lokaciji, svejedno, može se, dakle, ozbiljnije razgovarati tek ako iduće godine „uđe” u novi Program ostvarivanja energetske strategije. Bez toga ni opštenarodni referendum svih građana Srbije neće pomoći, a resorni ministar da je još toliki ne može da izda dozvolu za gradnju rafinerije. Novi kapaciteti, jednostavno, nisu, bar za sada, planirani.

Niko, ističu naši sagovornici, nema ništa protiv stranih investitora i njihovih interesa da ulažu kod nas, makar i u novu rafineriju, koja je već u startu u velikim tržišnom hendikepu, jer su NIS-ove, zajedno, mnogo veće. Da se i ne govori o ogromnim neiskorišćenim kapacitetima od Makedonije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije, pa do Austrije. Šta u tom našem regionalnom plitkom tržišnom potoku i za veće ribe traži „Komiko oil”, najbolje znaju njegovi vlasnici i planeri, ali suština za svakog ostaje ista – država Srbija je jedina adresa na koju se takvi i slični investitori moraju javiti, a ne da dozvole za gradnju traže od lokalnih partijskih i drugih vođa, pa i samog naroda na referendumima.