Energetika - Srbija

Uskoro nuklearka u Srbiji?

Ponuda da Srbija učestvuje u izgradnji bugarske nuklearke „Belane“ i slične ponude biće sve aktuelnije, jer se ponovo grade po celom svetu.

Stručnjaci kažu da se ovo dešava zbog insistiranja da se intenzivira posle černobiljske katastrofe gotovo napušten rad na podizanju nuklearnih elektrana.

Posle skoro 25 godina zagovornici atomskih tehnologija u svetu, ali i kod nas, dižu glavu. Kako 2015. godine ističe moratorijum na gradnju ovakvih izvora energije na području exYu, pretpostavlja se da će ponude nastaviti da stižu.

Pre dve godine ministar za nauku Božidar Đelić otvorio je pitanje, ali javnost se više uzbudila kada je ruski ambasador Aleksandar Konuzin najavio da Srbija i Rusija razmatraju zajedničku izgradnju nuklearke.

Petar Škundrić, ministar za energetiku, sa Konuzinom česti posetilac fudbalskih utakmica, ne negira pregovore, već podseća na zabranu.

Zapravo, slika energetike države sredinom veka kakvu je na skupu energetičara u Novom Sadu predočio Škundrić, nuklearku čini dragocenom, možda i neophodnom.

Srbija godišnje potroši oko 36 milijardi kilovat-časova, dok će za 40 godina potrošnja dostići 65, možda i svih 80 milijardi, zavisno od razvoja tehnologija hibridnih i elektromobila.

Crpljenje fosilnih sirovina raste ekstremno. Benzina i dizela biće sve manje, a ni ugalj, ni gas neće biti vodeći energenti u proizvodnji struje.

Naftne rezerve će biti toliko iscrpljene da niko neće moći da strateški računa na glavnog, unazad dva veka, pokretača kapitalističke ekonomije.

Škundrić precizira da ovdašnji hidroizvori mogu proizvesti maksimalno 20 milijardi kv, koliko bi se moglo dobiti i iz svih obnovljivih izvora, pod uslovom da solarna tehnologija naglo uznapreduje, da se iskoristi svaki dašak vetra i najmanja količina otpadne ili ciljno uzgajane biomase.

Praznina se može nadomestiti iz atoma, kao što je, fasciniran tehnologijom i bezgranično verujući u nauku, predviđao nekadašnji komunistički vrh, na čelu sa vojnim lobijem.

Odmah po koncepcijskom sukobu sa Istočnim blokom, 1948. godine, zauzet je stav da se razvija domaća atomska pamet, a pet godina kasnije započeta su istraživanja.

U prvo vreme cilj je bio atomska bomba, dalji tok je pažnju usmeravao na nuklearku. Ipak, ove dve stvari idu ruku pod ruku: iz istrošenih šipki uranijuma i plutonijuma, izdvajaju se izotopi veoma upotrebljivi u proizvodnji raznovrsnog nuklearnog oružja. Isprepletenost sa vojnim programom je i sporna tačka; u takvim situacijama pitanje je realnost kalkulacije, a mnogi elementi proizvodnje ostaju prikriveni.

Zagovornici nuklearki ističu jeftinu proizvodnju struje kao adut, nedostatak je neusavršena tehnika skladištenja (radioaktivnog) otpada i neophodnost velike količine vode.

Logično je vezivanje lokacije eventualne srpske nuklearke za Dunav. Postrojenja pretpostavljaju i netrusno područje.

Stoga je pojas kod Bačke Palanke pre 30 godina uvršten u najuži izbor, pa su i rađena ispitivanja, pri „Elektrovojvodini“ je osnovano nuklearno odeljenje, a 14 zaposlenih je vodilo prateće projekte u kojima su učestvovali stručnjaci sa jugoslovenskih fakulteta i instituta.

Ilija Plečaš, šef Laboratorije za jonizujuće zračenje u Vinči, u laičkoj javnosti važi za nuklearnog lobistu.
Međutim, cenjeni fizičar tvrdi da razmišlja logikom upućenog u nuklearnu problematiku, te bolje od drugih uočava koliko Srbiji šteti manjak znanja iz ove oblasti.

Po uvođenju moratorijuma, prestalo je obrazovanje za nuklearnu tehnologiju i danas naši atomisti koji nisu otišli u svetske centre - čekaju penziju. Mladih ni na vidiku, a Plečaš ističe da je specifično znanje neophodno i za delatnosti koje nemaju veze ni sa nuklearkama, ni sa naoružanjem.

„Uvođenje moratorijuma je toliko suzilo profile stručnosti da sada imamo problema sa usvajanjima novih znanja i novih tehnologija“, pojašnjava Plečaš, podsećajući da je nerealno da mala i siromašna država razvija skupe tehnologije, ali da je neophodno obrazovati stručnjake kako bi se akceptirale novine drugih.

Plečaš pojašnjava da je većini ljudi tehnologija nerazumljiva, a sve nepoznato proizvodi strah. Ukazuje da javnost upire prst na stvarne ili percepirane nuklearne lobiste, ali je mnogo više zainteresovanih za klasične tehnologije - termo, gasne i hidro elektran, dok je političarima primamljivo pričati o obnovljivim tehnologijama.

Svi načini proizvodnje energije su neophodni, ali građanima valja reći i da je energija iz biomase 10, iz vetra 14, a solarna i 25 puta skuplja od nuklearne.

Sa razvojem pojeftiniće i ove dragocene tehnike proizvodnje, ali dotle valja plaćati. Sem toga, još mnoge generacije će sve alternativne varijante moći koristiti u veoma ograničenom obimu. Ni sredinom veka Srbija, pogodna za svaku alternativnu proizvodnju struje, neće imati ove energije na raspolaganju za više od četvrtine potrebne količine, čak i da ima para da uvozi koliko hoće. Postoje snažne resursne i tehnološke barijere.

Nikola Rajaković, državni sekretar za energetiku, pojašnjava da bi u novim okolnostima imalo smisla graditi samo velike kapacitete, četiri bloka od po 600 MW, koji bi deo struje obavezno prodavali sistemima Bugarske i Mađarske, verovatno i Hrvatske i Rumunije.

Za potrebe vršne proizvodnje morala bi se graditi i reverzibilna hidroelektrana na Dunavu, poznata kao „Đerdap 3“.

Bio bi to regionalni projekat; ako u javnosti Srbije bude negativno raspoloženje, nuklearka bi se mogla graditi u Mađarskoj ili Bugarskoj.

Prenosna mreža u blizini uključivanja eventualne elektrane mora biti razvijena i velikih kapaciteta. U našem slučaju, optimalna lokacija za nuklearku bila bi na Dunavu, između „Đerdapa“ i TE „Kolubara“, mada odgovara i lokacija kod Bačke Palanke, kada bi glavni partneri bili Hrvatska i Mađarska.

Hrvatski mediji spekulišu da i naši susedi planiraju da grade nuklearku uz granicu sa Srbijom. Nije reč o zluradosti, već o destinacijama koje su definisane kao najbolje i ispitivane u vreme zajedničke države, jedna je kod Dalja, druga kod Tenje.

Postoji i plan o izgradnji nuklearke na Dravi, blizu Donjeg Miholjca.

Srbija će imati ogroman deficit energije i veliki su izgledi da će, pre ili kasnije, graditi nuklearke. Međutim, nije izvesno da će biti i na njenom tlu, premda mogućnosti postoje.

Ako bude, objekat će biti na Dunavu, ali posle raspada Jugoslavije, realnije je da bude blizu Kostolca nego blizu Bačke Palanke.

Nuklearni svet

Posle černobiljske katastrofe zastala je gradnja novih nuklearki, ipak, u svetu funkcioniše čak 439, od toga 146 u Evropi, najviše u Francuskoj, 58, Nemačkoj 20 i Švedskoj 11, mada su dve poslednje zemlje svojevremeno odlučile da odustanu od ove energije.

Tokom energetske krize obe su promenile naum. Francuska 78 odsto potrošene struje dobija iz atoma i izvozi dva puta više nego što sama potroši. Dominacija u nuklearkama omogućava „trikolorima“ da diktiraju cenu struje na evrotržištu... Nije izvoz atomske struje jedina dobit: nuklearke služe i za stalan tehnološki razvoj, pa su dve od tri francuske inovacije vezane za energetski sektor.

Prema procenama, do sredine veka u svetu će se izgraditi čak 1.280 (?!) novih nuklearki, pa će broj proizvođača struje iz atoma narasti na više od 1.700!

Na udaljenosti od 400 kilometara od granice Srbije nalazi se 14 nuklearki. Bugarska je morala da ugasi četiri od šest blokova u „Kozloduju“, a sada planira gradnju nuklearke kod Belana. Mađarska ima dva pogona u Paksu, na Dunavu, blizu granice sa Slovačkom, dok Hrvatska i Slovenija imaju zajedničku pograničnu nuklearku u Krškom, koja će udvostručiti snagu izgradnjom još jednog bloka.

Rumunija ima elektranu kod Černeje vode na Dunavu i planira, stranim kapitalom, da izgradi još jednu, snage 1.800 MW, u centralnom delu zemlje. Slovačka je zatvorila oba pogona zastarele ruske tehnologije, dok je Austrija referendumom izglasala da ne gradi nuklearno postrojenje na svojoj teritoriji. Sličan stav Italija je promenila i namerava da gradi bar tri. Turska ima tri pogona, a Hrvatska je ponudila Albaniji zajedničku izgradnju atomske blizu Skadra, što je izazvalo ljutitu reakciju „ekološke države Crne Gore“.

Rusija ima 17 nuklearki, a kako bi nastavila profitan izvoz gasa, u narednih 15 godina izgradiće još 26, što novih, što uz postojeće. Kasnijom izgradnjom 60 atomskih elektrana namerava biti i lider u izvozu. SAD imaju 164 nuklearke, ali u poslednjih 30 godina, od incidenta na ostrvu Tri milje, nije sagradila nijednu. Nedavno je Obama potpisao odobrenje za izgradnju prve američke nuklearke u 21. veku. U Kini se trenutno gradi 19 ovakvih elektrana.