Industrija - Srbija

Industriju neće izgraditi stranci

Ne treba očekivati da će strani investitori u sektoru nerazmenljivih dobara - banke, telekomunikacije i nekretnine, i vlasnici cementara, šećerana, uljara, usmeriti svoje profite u razvoj izvoznih industrija.

Ne treba očekivati da će domaći vlasnici kapitala radije investirati u razvoj izvoznih industrija umesto da skrivaju akumulacije na bankovnim računima u inostranstvu. Na kraju, ne treba očekivati da profit i etika idu zajedno, upozorava Sofija Adžić, profesorka Ekonomskog fakulteta iz Subotice, povodom najavljene reindustrijalizacije Srbije.

Svetska finansijska kriza je do kraja ogolila ekonomske probleme Srbije, pa se s pravom može reći – Srbija je gola, odnosno Srbija nema industriju! Bez nje nema izvoza, koji donosi i nova radna mesta i bolji standard. Političari su, i posle oktobarskih promena, mirno gledali kako propadaju giganti – MIN, Kluz, Beko, Ivo Lola Ribar, Goša, Magnohrom, EI Niš, Koštana... Mislilo se da banke i trgovine mogu da obezbede prosperitet.

– Zapanjujuće je da je našim vlastodršcima tek sada na pamet pada reindustrijalizacija – čudi se Nikola Pavičić, predsednik Upravnog odbora „Sintelona“.

– Država bez sopstvene prerađivačke industrije ne može biti zdrava i normalna. U Srbiji prerađivačka industrija učestvuje u BDP-u sa oko 17 odsto, što je strašno malo. Najveći deo BDP-a čine banke, osiguranja i trgovina na malo, grane koje ne stvaraju nove vrednosti, već promeću stvorene vrednosti. Bez prerađivačke industrije nema izvoza, imperativa bez koga nam nema opstanka. Potreban nam je izvoz od oko 15 milijardi evra, a sada je samo oko šest – kaže Pavičić.

Mnogi stručnjaci tvrde da su nagla liberalizacija i smanjenje uvoznih carina posle 2000. dokrajčili polumrtvu industriju.

Profesorka Adžić kaže da se propadanje industrije iz vremena Miloševićeve vladavine nastavilo i posle promena. Uz ostale razloge za to je kriva i nekritička primena neoliberalnog modela tržišne privrede – kojim je industrija prepuštena samoregulaciji tržišta i interesima privatnog sektora.

– Došli smo u stanje da je potražnja za znanjem i veštinama veoma niska, što ima za posledicu da su stanovništvo, naučnoistraživački i obrazovni sistem nezainteresovani za njihovo sticanje, pa su proizvodno preduzetništvo i kultura u odnosu na druge države manji nego pre nekoliko decenija. Spomenimo kao primer uspehe nekih bivših evropskih socijalističkih država u implementaciji srednje složenih tehnologija u proizvodnji automobila i audiovizuelnih uređaja u kojima je Srbija pre 1990. godine bila lider, dok su danas naše fabrike ugašene - objašnjava Adžićeva.

Ona kaže da je pitanje da li Srbija predstavlja destinaciju u kojoj će strane firme želeti da ulažu u izvozne industrije.

- Ekonomska politika ne treba da se zasniva na materijalnoj stimulaciji - subvencijama za rad i kapital, nego na mehanizmima koji će unaprediti kulturu poverenja, saradnje i participacije na osnovama klasterizacije i unapređenja međuopštinske ekonomske saradnje. Treba izmeniti propise i primeniti standarde koji će naše proizvode približavati strogim zahtevima EU, Rusije, Kine, SAD i Japana. Za to je potreban razvoj malih i srednjih preduzeća. To ne znači da država ne treba da stimuliše strana direktna ulaganja nego da podršku države treba da imaju samo strani projekti orijentisani na izvoz i zapošljavanje - savetuje profesorka Adžić.

I Nikola Pavičić smatra da su mala i srednja preduzeće ključna i navodi da se reindustrijalizacija može obaviti na dva načina: grinfild investicijama i ulaganjem u postojeća preduzeća. Budući da se rezultat u slučaju grinfild investicija pokaže kroz tri ili četiri godine, brže je okrenuti se postojećim firmama.

– Srbija ima oko 13.000 malih i srednjih preduzeća na koja stalno zaboravlja. Ove firme moraju da pronađu strane partnere, koji će im dati ono što nemaju – tehnologiju koja će njihove proizvode učiniti boljim i konkurentnijim. Treba probuditi uspavane menadžerske ekipe u tih 13.000 firmi. Novac nije problem, jer ga za dobre projekte ima dovoljno. Ipak, za dobre projekte domaćih firmi sa strancima država bi mogla da garantuje 50 odsto kredita. Naravno, njen zadatak je da konačno smanji javnu potrošnju i suzbije korupciju – savetuje prvi čovek „Sintelona“.

U Ministarstvu ekonomije nismo mogli da dobijemo odgovore da li država ima plan za reindustrijalizaciju.