Industrija - Srbija

Koliko košta čist vazduh

Jedna godina nije valjano merilo za sve ono što se učini u zaštiti životne sredine u „Elektroprivredi Srbije“.

Zato je mnogo bolje reći da ćemo ove godine krenuti tamo gde smo stali lane, a to znači da ćemo ove godine nastaviti sa zamenom elektrostatičkih filtera za svođenje emisije praškastih materija u okvire standarda Evropske unije, rekao je za naš list Mihajlo Gavrić, direktor Sektora EPS-a za zaštitu životne sredine.

Šta to, zapravo, znači?

To znači da ispuštanje tih materija u atmosferu ne može biti veće od 50 mikrograma po kubnom metru. Realizacija tog projekta treba da se završi 2013. godine. Tada će sva elektrofilterska postrojenja u EPS-u biti usklađena s merilima koja propisuje EU. Vrednost poslova je 50 miliona evra.

Ove godine, takođe, planira se nastavak desumporizacije i plasmana upotrebe elektrofilterskog pepela kako u cementnoj industriji, izgradnji puteva, tako i u građevinarstvu uopšte.

– Upotreba pepela u pravljenju puteva veliki je izazov kako za EPS tako i za same graditelje. Korišćenjem pepela u izgradnji puteva troškovi mogu da se smanje za 30 do 80 odsto. Pepeo se može upotrebiti i za pravljenje železničkih pragova, ploča za trotoare, a takođe i kao zamena peska ili šljunka u pravljenju betona. Korišćenjem pepela napravljena je zgrada Frankfurtske berze, ali i jedna od najviših zgrada na svetu poznata palata Burdž Kalifa (828 metara) u Dubaiju. S druge strane, postiglo bi se ono što se zove održivo upravljanje prirodnim resursima i naše reke, recimo Morava, ne bi izgledale kao površina Meseca zbog besomučnog vađenja peska i šljunka – upozorio je Gavrić.

Malo je poznato da se kao nusproizvod desumporoizacije dimnih gasova dobija – gips. I to ne bilo kakav, već EU kvaliteta. Samom desumporizacijom smanjuje se i emisija sumpora u atmosferu, a time eliminišu i negativne posledice padanja kiselih kiša, uništenja šuma i zakišeljavanja zemljišta. Ovim se ne brani samo neposredna okolina energetskih objekata, već i ceo region.

Tako se, upozorava naš sagovornik, problem iz vazduha „seli“ na zemlju. Smisao izdvajanja gipsa nije da bi taj materijal završio na deponiji, nego postao nova upotrebna vrednost u proizvodnji građevinske galanterije. To znači otvaranje novih radnih mesta u postrojenjima za preradu gipsa, izvoz tih artikala, plaćanje poreza i punjenje budžeta. Reč je o novoj tehnologiji, zaokruženom lancu, koja svojim delovanjem štiti životnu sredinu, ali i stvara novu vrednost.

Ulaganje u te i takve tehnologije ne može se nazvati – troškom.

– To nije trošak u pravom smislu te reči. Jeste kratkoročan izdatak, ali i ulaganje u budućnost i novu vrednost od koje se može lepo zaraditi. Mi već ulažemo u deponije, ali što god učinili ugrožavamo životnu sredinu. Ovako ulažemo u sopstvenu zaštitu, čuvamo svoj lanac ishrane, prirodne resurse, a s druge strane omogućavamo da neki novi ljudi rade i zarade, poboljšava se standard, platni bilans zemlje, raste izvoz...

– Održavanje svake tone pepela na deponiji košta osam evra. Znači – tona pepela manje, osam evra više u kasi. Nije teško izračunati – šest miliona tona pepela godišnje, koliko iz obrenovačkih termoelektrana ostane posle sagorevanja, kada se pomnoži sa osam evra dolazi se do sume od 48 miliona evra godišnje. Da EPS ponudi džabe pepeo imao bi najmanje toliku korist. Naglašavam, posebno, da smanjivanjem emisije praškastih materija u odnosu na 2004. godinu danas u okolini Obrenovca imamo čak 88 odsto manje zagađenje, a u Kostolcu za 56 procenata.

Drugim rečima, ako smo pre šest-sedam godina imali emisiju pepela od, primera radi, sto kilograma, sada je u Obrenovcu svedena na svega 12 kilograma – ističe Gavrić, i dodaje da obrenovačka i kostolačka deca već sada mogu da vide beli sneg, a da okolni žitelji ne jedu kupus prošaran pepelom. Cilj je da svi udišu čistiji vazduh, a to znači mnogo manje bronhijalne astme i disajnih tegoba.