Fabrika za preradu aluminijuma, proizvodnju i montažu aluminijumske stolarije „Nisal“, za razliku od većine drugih niških preduzeća, imala je sreću da u procesu privatizacije prođe bolje od ostalih i da u međuvremenu stvori uslove za sigurniju budućnost. Od 2003. godine, kada ga je kupila beogradska firma „Domal inženjering“ za 426.000 evra, uz obavezu investiranja od 3,1 milion evra, „Nisal“ se promenio nabolje. Novi gazda je ovde investirao oko 30 miliona evra, najviše u savremenu opremu i nove objekte. U pet modernih i raznovrsnih pogona, zbog objektivnih teškoća, trenutna uposlenost je zbog krize trenutno oko 60 odsto. Zaposleno je 600 radnika, a prosečna zarada je oko 32.000 dinara. Doduše, za prošlu godinu duguju se dve plate, a u ovoj je poslednja bila za januar, međutim, rukovodstvo čini sve da izmiri dug i da se ubuduće plate isplaćuju mesec za mesec.
Fabrika za preradu aluminijuma, proizvodnju i montažu aluminijumske stolarije „Nisal“, za razliku od većine drugih niških preduzeća, imala je sreću da u procesu privatizacije prođe bolje od ostalih i da u međuvremenu stvori uslove za sigurniju budućnost.
Od 2003. godine, kada ga je kupila beogradska firma „Domal inženjering“ za 426.000 evra, uz obavezu investiranja od 3,1 milion evra, „Nisal“ se promenio nabolje. Novi gazda je ovde investirao oko 30 miliona evra, najviše u savremenu opremu i nove objekte.
U pet modernih i raznovrsnih pogona, zbog objektivnih teškoća, trenutna uposlenost je zbog krize trenutno oko 60 odsto. Zaposleno je 600 radnika, a prosečna zarada je oko 32.000 dinara. Doduše, za prošlu godinu duguju se dve plate, a u ovoj je poslednja bila za januar, međutim, rukovodstvo čini sve da izmiri dug i da se ubuduće plate isplaćuju mesec za mesec.
„Nisal“ je orijentisan ka izvozu, pre svega u zemlje EU, od Nemačke do Italije. Izvozimo u Austriju i Švajcarsku, a odnedavno i u Rusiju. Repromaterijal, odnosno aluminijum je uglavnom iz Južne Afrike i Ukrajine, a tu je i reciklirani aluminijum (stare šerpe, lonci, stolarija...) koji se kasnije topi u fabričkoj livnici, pa je tako, na primer, ovde završio i deo aluminijumske stolarije sa bombardovanog i oštećenog beogradskog oblakodera „Ušće“.
- Naši kapaciteti su mnogo veći. Ispunjavamo sve svetske standarde i konkurentni smo po kvalitetu proizvoda i cenom i rokovima isporuke - kaže Slaviša Potežica, generalni direktor „Nisala“.
Spremni su da rade i za domaće tržište, ali posla nema. Veći angažmani trenutno su im na rekonstrukciji niške sportske hale „Čair“ i kragujevačke „Zastave“.
- Najviše nas muče nedostatak obrtnih sredstava i veliki pritisak banaka za servisiranje obaveza. Kad bi se to ublažilo mogli bismo da otovorimo nova radna mesta i uposlimo radnike - ističe Potežica.
U „Nisalu“ je prošle jeseni montirana nemačka oprema za prečišćavanje ispusnih gasova iz livnice, u šta je investirano oko 200.000 evra. Niko od građana iz okolnih kuća se ne žali na čađ, pa se sada dešava da dim iz dimnjaka privatnih kuća pomalo smeta zaposlenima u fabrici. Dograđen je takođe i sistem za prečišćavanje otpadnih voda iz pogona u šta je do sada uloženo nekoliko stotina hiljada evra.
- Zadovoljna sam, pre svega što sam došla do posla. Trenutno radim na projektu sportske hale „Čair“ i to će mi biti odlično kaljenje - kaže arhitekta Dragana Milovanović (26), najmlađi radnik po stažu. Radi samo sedam meseci.