Pre samo pola godine, ariljski tekstilci bili su vešti krojači sopstvene sreće. U preko 100 šivara, desetak predionica i nekoliko farbara, zaposlili su 1.000 radnika i, s pravom, - postali su pravi „srpski Mančester“. Za samo nekoliko meseci, globalna kriza bacila je na kolena neumorne preduzetnike. Svet diktira cene repromaterijala, pamuk je za godinu dana poskupeo trostruko, kao i poliester, a kupovna moć ljudi u Srbiji drastično je pala. Brojni manji tekstilci sve su uložili u proizvodnju. Nekoliko firmi je pred zatvaranjem, a neki su već „stavili katanac“ na proizvodnju. Osipa se polako armija tekstilaca, do juče sigurno uhlebljenje, više nije ariljska stvarnost. Otkazi postaju svakodnevica, a preostali radnici su uglavnom na minimalcu.
Pre samo pola godine, ariljski tekstilci bili su vešti krojači sopstvene sreće. U preko 100 šivara, desetak predionica i nekoliko farbara, zaposlili su 1.000 radnika i, s pravom, - postali su pravi „srpski Mančester“.
Za samo nekoliko meseci, globalna kriza bacila je na kolena neumorne preduzetnike.
- Svet diktira cene repromaterijala, pamuk je za godinu dana poskupeo trostruko, kao i poliester, a kupovna moć ljudi u Srbiji drastično je pala. Brojni manji tekstilci sve su uložili u proizvodnju - kaže Miloš Stefanović, vlasnik „Stefana“ i jedan od najvećih ariljskih tekstilaca.
- Nekoliko firmi je pred zatvaranjem, a neki su već „stavili katanac“ na proizvodnju.
Osipa se polako armija tekstilaca, do juče sigurno uhlebljenje, više nije ariljska stvarnost. Otkazi postaju svakodnevica, a preostali radnici su uglavnom na minimalcu.
- Ako ovakav trend potraje, za dve godine više neće biti proizvodnje tekstila u Arilju. Ušli smo u „začarani krug“ opšte krize, a država nažalost još nije ni prepoznala problem - dodaje Stefanović.
- Imamo sada u Srbiji „Beneton“, država ovoj kompaniji sa 10.000 evra subvencioniše zapošljavanje novih radnika. Za ariljske novozaposlene tekstilce izdvaja svega 90.000 dinara.
Početak tranzicije Ariljci su dočekali spremni, priskočili su u pomoć državi, svoje podrume pretvorili su u male radionice, krenuli su od nule, prihvatili su radnike iz propalih giganata: „Kolora“, „Trikotaže“ (ITA) i „Cvete Dabić“. Sreća je kratko trajala, u novim i modernim, skupocenim postrojenjima, ljudi se ponovo suočavaju sa otkazima i nemaštinom. Ostala im je jedino nada, da će posle iduće berbe pamuka u svetu cene sirovina pasti, i da će država početi da štiti sopstvenu privredu.
Bez posla
Izgubilo je Arilje status varoši u kojoj se dogodio „privredni bum“. Danas je to gradić sa prosečnim primanjima od 23.000 dinara. Do nedavno, slika je bila drugačija. Tražili su Ariljci radnike u okolnim gradovima, jer nije bilo dovoljno domaće radne snage. Danas i oni najbolji ostaju bez posla.