Industrija - Srbija

Subotica proizvodi cipele od 5000€

Već sedam godina u pogonu „Leonardo“ u Subotici proizvode se vrhunske italijanske cipele marke „pakerson“ koje su nedostupne džepu prosečnog građanina Srbije.

U fabrici radi 146 radnika, koji prave 500 gornjih delova obuće i 200 pari gotovih cipela, što je u proseku četvrtina proizvodnje u matičnoj italijanskoj fabrici.

Zbog kupaca spremnih da za par cipela izdvoje nekoliko stotina evra, Antonio Brotini, vlasnik fabrike, ulaže u povećanje efikasnosti i stalno podizanje kvaliteta kako bi opstao na tržištu.

"Moto naše firme je da smo inventivni od 1923. godine. A to znači da moramo da ulažemo u napredak i da očuvamo kvalitet ", kaže Brotini

Brotini smatra da su blizu toga da izrađuju i cipele za visoku modu koju proizvode u Italiji.

"Pre nego što sam otvorio fabriku u Subotici detaljno sam se raspitao i obišao Rumuniju, Bugarsku, Slovačku, ali sam samo ovde našao vrhunski kvalitet u radu sa kožom. To je meni izuzetno važno jer 60 odsto posla je ručni rad", kaže on.

„Pakerson“ cipele nalaze se na rafovima u Italiji, u Rusiji imaju 10 prodavnica izdatih u franšizu, snabdevaju više od 200 trgovina obuće, prisutni su u arapskim zemljama na Bliskom istoku, a uskoro otvaraju i prvu prodavnicu u četvoromilionskom gradu Ninbo u Kini.

U zavisnosti od marže u zemlji gde se prodaju, cipele nastale u porodičnom biznisu Brotinijevih koštaju od 250 do 300 evra u Italiji, u Rusiji od 450 do 550 evra a u Kini njihova cena ide i do 600 evra.

Ipak, i njihov radnik u italijanskoj fabrici teško da može sebi da priušti cipele u čijoj proizvodnji je učestvovao, a to je gotovo nemoguće njegovom kolegi u Subotici.

"Roba od niskog do srednjeg kvaliteta biće proizvedena u Kini, Vijetnamu ili nekoj od država Dalekog istoka, dok će visoka srednja i visoka klasa proizvoda nastaviti da se pravi u Evropi, ali sa delovima izrađenim na Dalekom istoku. Kada pravite cipelu za onog kome ona nije neophodna, i ko je kupuje iz čistog zadovoljstva, onda morate neprestano da pazite na kvalitet, i da za istu cenu uvek date više", kaže Brotini.

Kao nekadašnji predsednik Odbora obućara Italije, a potom od 2003. do 2006. godine i predsednik Udruženja obućara Evropske unije, Antonio Brotini imao je uvid u stanje u ovoj oblasti u gotovo svim zemljama Starog kontinenta.

Kaže da nije specifičnost Srbije da je reč o „siromašnoj“ delatnosti, odnosno o poslu gde zbog visoke cene sirovina, mnogo uloženog ručnog rada mali profit teško da stvara šanse za investiranje. Ipak, Brotini je u obućarsku branšu u Srbiji uložio 1,5 miliona evra, što je u ovoj grani visoka investicija.

"Mogao sam da kupim vilu u Monte Karlu, umesto toga, ulagao sam u novu proizvodnju. Planiram proširenje pogona, nove investicije i prvi put razmotriću mogućnost da tražimo kredit ili neku subvenciju države Srbije za zapošljavanje i obuku novih kadrova", naglašava Brotini.

U nekoliko prodavnica u Moskvi i Sankt Peterburgu za posebnu klijentelu primenjuje se tehnologija nazvana „tejlor mejd“. Razvijena je u Institutu za istraživanje u Španiji i na Univerzitetu u Minhenu, a podrazumeva trodimenzionalno „skeniranje“ noge kroz specijalnu čarapu. Na osnovu ovog virtuelnog otiska stvara se kalup za cipelu.

"To je klijentela koja obično traži cipele od krokodilske kože koje staju oko 5.000 evra. Od trenutka snimanja noge do obuvanja ove cipele, izrađene specijalno za nogu i način hoda kupca, prođu četiri sedmice", kaže Brotini.