Industrija - Srbija

Završe na deponiji umesto na gradilištu – zašto Srbija slabo koristi pepeo i šljaku

Dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu kaže za RTS da bi korišćenje pepela i šljake postepeno trebalo podići do 90 odsto.

U Srbiji je u toku inicijativa da se taj otpad konačno više koristi, jer EPS sada proda tek pet odsto pepela koji ostane posle sagorevanja uglja u termoelektranama.

Vladan Kuzmanović, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu navodi da je, prema podacima iznetim na konferenciji koja se bavila upotrebom tih materijala, iskorišćenost pepela i šljake najveća u EU (oko 90 odsto), potom u Kini i Indiji (od 60 do 90 odsto) i Sjedinjenim Državama (oko 50 odsto).

Kuzmanović je istakao i primer Slovenije gde je od tamošnjih kolega saznao da je ta zemlja potrošila svoju celokupnu proizvodnju pepela i da su sve deponije ispraznili.

Kako je dodao, koristili su pepeo i šljaku za izgradnju obilaznice oko Ljubljane, nasuli jedno polje i pretvorili ga u gradsko građevinsko zemljište.

Određenu količinu potrošili su i za sanaciju gradskih deponija i certifikovali ih kao građevinski materijal.

Milioni tona 

Prema njegovim rečima, u Srbiji u sagorevanju uglja u termoelektranama godišnje ostane šest miliona tona pepela i šljake koje završi na deponijama.

Podaci pokazuju da koristimo samo pet do šest odsto te količine, pre svega, kao dodatak u proizvodnji cementa.

Kuzmanović konstatuje da primeri EU i Slovenije govore da bi iskorišćenost pepela treba da ide na 90 odsto.

Kaže da bi za početak upotreba pepela i šljake trebalo da bude 30-40 odsto i da se postepeno povećava.

Institucija operatera

Jedno od rešenja je da i Srbija uspostavi "instituciju operatera", koji će imati zadatak da centralizuje upravljanje i plasiranje pepela za potrebe građevinarstva. "Ta ideja je relativo nova i to pitanje treba rešiti sistemski", smatra Kuzmanović.

Smatra da bi to bilo dobro rešenje jer mu se čini da EPS koji generiše gotovo svu količinu pepela i šljake nema kapacitete da se time bavi. Zato predlaže da se institucija operatera uspostavi pri Ministarstvu energetike i rudarstva.

Pored upotrebe u izgradnji putne i železničke infrastrukture i u industriji cementa, pepeo i šljaka mogu se koristiti za stabilizaciju kosina, kao i za proizvodnju "zelenih betona“ – elemenata koji imaju veću sposobnost upijanja vode.

Istraživanje Fakulteta pokazalo je da pepeo doprinosi većoj sposobnosti i da se može koristiti u elementima za popločavanje kolovoznih zastora, parkinga, skladišta što bi pomoglo, kako kaže, u sprečavanju poplava jer bi se manje vode zadržavalo i oticalo.

Kuzmanović ukazuje na to da bi pepeo i šljaka mogli da se upotrebe u održavanju lokalnih saobraćajnice i nekategorisanih puteva naročito onih koji se nalaze u blizini deponija jer bi transportni troškovi bili mali.

Postoje primeri ulica koje su pre petnaestak godina asfaltirane u Obrenovcu korišćenjem pepela i šljake i pokazalo se da je trajnost tih saobraćajnica veća nega sa klasičnim, sa kolovoznim zastorima.

Upotreba gipsa

Za razliku od pepela, gips se mnogo više koristi, iako se i on dobija kao nusprodukt rada termoelektrana.

Kuzmanović kaže da se kod nas iskoristi oko 80 odsto količina gipsa koje izvozi u Rumuniju.

Kada pogoni za odsumporavanja počnu da rade u termoelektranama u Kostolcu i Obrenovcu stvoriće 400.000 tona gipsa, za koje, smatra, neće moći da se plasiraju na tržište pa da bi možda trebalo razmisliti da se kod nas otvore fabrike za preradu tog materijala.

Ukazuje na to i da se gips stvara kao nusproizvod u dobijanju fosforne kiseline. "Rađen je projekat skladišta fosfogipsa u Prahovu kojim se pokazalo da to nije otpad za opasnu materiju već građevinski materijal", zaključio je Kuzmanović.