Investicije - Srbija

Strane direktne investicije hrle u građevinarstvo i nekretnine

To je uzrokovalo da dođe do pomeranja pokretača rasta u našoj zemlji, pa je fokus premešten sa izvoza na domaću tražnju.

Prema podacima Narodne banke Srbije, priliv SDI u prvom tromesečju tekuće godine iznosio je 1,3 milijarde evra, što je za 53,4 odsto više nego u istom periodu 2023. U prva tri meseca ove godine najviše ulaganja bilo je usmereno u građevinarstvo, informacije i komunikacije i prerađivačku industriju.

Ipak, iako je značajan iznos sredstava uložen u industriju, ekonomisti smatraju da bi iznos SDI u ovoj grani trebalo da bude dominantan, jer nekretnine i rudarstvo doprinose trenutnom rastu, ali ne uvek i na duže staze.

Prošle godine u prerađivačku industriju investirano je oko 846 miliona evra stranih direktnih investicija, dok je u građevinarstvo i nekretnine uloženo oko 780 miliona evra. U rudarstvo se prošle godine slilo 517 miliona evra SDI.

Recimo godinu ranije, u 2022. godini u prerađivačku industriju je uloženo 1,2 milijarde evra, a u nekretnine i građevinarstvo čak 1,4 milijardi evra. U rudarstvo je investirano nešto više od 200 miliona evra.

Inače ako gledamo deceniju unazad, investicije u prerađivačku industriju su svake godine bile od 50 do 100 odsto veće nego u građevinarstvo i nekretnine, sve do 2022. godine.

Lazar Ivanović, istraživač u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) kaže za naš list da oko 30 odsto priliva SDI ide u prerađivačku industriju, a više od toga u građevinu, nekretnine i rudarstvo.

„To je trend već nekoliko godina, i ove grane imaju relativno niske razvojne benefite. Prvi aspekt je dodata vrednost koju generišu. U građevini postoje dve faze, dok traje gradnja kada se angažuju radnici, izvođači, kupuje se građevinski materijal, i to generiše tražnju i podiže nivo BDP-a, ali na kratak rok. Kada se to završi nema ni transfera tehnologije, ni znanja, ni izvoza, već samo zgrade. U našem slučaju luksuzne stambene jedinice koje većina građana ne može da priušti. Sa druge strane, imamo korupciju i pranja novca, angažovanje stranih radnika na crno. Kada pričamo o rudnicima, tu treba dodati pitanje uslova rada rudara koji rade. Sve to zajedno ukazuje da nam takva struktura ne odgovara“, ukazuje Ivanović.

On dodaje da se u susret Ekspu može očekivati nastavak ovakve prakse i da sistem „pumpanja“ privrede infrastrukturnim projektima ima kratke efekte, a da se čak može negativno odraziti na duže staze.

„Ekspo i leks specijalis su manir koji se duže vreme neguje, i metafora odlučivanja u Srbiji danas. Na taj način se narušavaju institucije, a ni ekonomski nije optimalno funkcionisati tako. Za početak, za Ekspo nemamo studiju izvodljivosti, koja treba da bude osnov po kome se radi. Sa druge strane, kada se procedure krše, ne postoji ni evaluacija kako je projekat prošao i koji su efekti. Tako se samo pumpaju javne investicije u infrastrukturu, za koju ne znamo da li će kasnije biti iskorišćena, što istiskuje domaću privredu. Ne ostaje prostora da na tom delu oko Surčina domaće firme grade svoje pogone“, kaže naš sagovornik.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pojašnjava da na strukturu ulaganja može uticati kurs dinara, jer se u slučaju jakog kursa smanjuje isplativost ulaganja u industriju i druge delatnosti.

„Visoka ulaganja u sektore koji proizvode nerazmenljiva dobra, koja se ne izvoze, često su podstaknuta relativno visokom vrednosti valute, u našem slučaju dinara. To utiče na privlačenje investicija u takve sektore, što nema znatni uticaj na rast izvoza Srbije u budućnosti. Pojedine zemlje su pre svetske finansijske krize privlačile velike investicije u nekretnine, kao što je Španija. Tu su ljudi iz severnih razvijenih evropskih zemalja kupovali stanove, kuće, apartmane, kako bi u starosti provodili veći deo vremena zbog povoljnije klime, što je napravilo ovoj zemlji probleme“, ukazuje ovaj profesor.

On dodaje da je to dovelo do balona cena nekretnina, a da je udeo u krizi imalo to što Španija nije imala dovoljno ulaganja u industriju, poljoprivredu i druge delatnosti koje izvoze proizvode u inostranstvo, već su investiranja bila koncentrisana u delatnosti koje uglavnom proizvode za domaće tržište.

„Jedan od signala da je u nekoj zemlji valuta previše jaka je da se veliki deo investicija koncentriše u sektore građevine i rudarstva. Smanjuju se investicije u industrijske delatnosti, ili zbog niže produkrivnosti i viših troškova rada nije previše isplativo ulagati u njih. To još uvek u Srbiji nije otišlo u krajnost, ali bi bilo loše ako bi se nastavilo još godinu, dve. Ako bi se takva ulaganja nastavila u dužem vremenskom periodu, to bi moglo dovesti do neravnoteže u platnom bilansu, sporijeg rasta izvoza. Za sada je to signal potencijalne opasnosti, ali još uvek ne predstavlja nešto što se ne može otkloniti“, upozorava on.

Da bi Srbija išla ka sigurnijem, a ne ka rizičnijem periodu, ovaj profesor sugeriše da bi trebalo ulagati u sektor industrije, koji predstavlja jezgro privrede, sa proizvodima koji se mogu izvoziti.

„Subvencijama i drugim metodama trebalo bi podsticati strane investicije da se slivaju u visokoproduktivne, tehnološki napredne investicije u sektoru industrije. A kada je reč o stanogradnji, u Srbiji se vodi neuobičajena politika. U svetu, država uglavnom subvencioniše izgradnju jeftinih stanova koji su namenjeni siromašnim i srednjim slojevima stanovništva. Kod nas se država najviše trudi da podstakne ulaganja u najskupocenije stanove kao što je Beograd na vodi“, upozorava Arsić.

On dodaje da Srbiji ipak „ide na ruku“ to što troškovi rada sada rastu u celoj Evropi, a naročito u manje razvijenim zemljama. Zato, kako pojašnjava, oni koji investiraju, nemaju puno bolje alternative u odnosu na nas.

„Troškovi rada su veći u Rumuniji i Bugarskoj, nego u Srbiji. A da ne pričamo o zemljama Srednje Evrope. Jedine koje imaju niže troškove rada su neke zemlje Zapadnog Balkana, ali one imaju druge probleme kao što su politička nestabilnost, slaba infrastruktura, pa je Srbija najpoželjnija među zemljama Zapadnog Balkana“, kaže profesor Arsić.

Naposletku, s obzirom na to da će se za potrebe Ekspa graditi brojni objekti, i to po leks specijalisu, naš sagovornik ističe da će to inicijalno „pogurati“ privredu, ali da je pitanje koliko će doprinositi kada se izložba završi.

„Sa stanovišta uticaja na privredu, sama realizacija projekta biće pozitivna. Angažovaće se domaći radnici, domaća preduzeća, materijali. Međutim, dugoročne posledice zavise od toga koliko će se produktivno koristiti objekti nakon što se završi izložba. Šta će biti sa izložbenim prostorom, posebno jer sajamski prostor namenjen Ekspu prevazilazi sajamske potrebe Srbije. Ekspo se finansira iz kredita, koji će ostati, dok je pitanje koliko će prinosa donositi objekti i Nacionalni stadion. Takođe, to što se radi po leks specijalisu, može uticati da troškovi budu veći nego što je neophodno“, zaključuje Arsić.

Sa Arsićem je saglasan i Dušan Marković, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, koji kaže da visok nivo SDI u građevinarstvu potencijalno može predstavljati problem, ali da je neophodno sagledati da li je to dugoročan trend.

„Ovo može biti posledica toga što imamo veliku tražnju za nekretninama, naročito na skupim lokacijama. Takođe, jer imamo strane tražioce, recimo zbog rata Ruse i Ukrajince, ali i to što smo postali migrantska destinacija. Samim tim kompanije ulažu u nove projekte, i uglavnom je reč o skupljim nekretninama. Osim toga, može biti rezultat ulaganja stranih firmi u hotelske kapacitete, jer je turizam u Srbiji u značajnom porastu“, pojašnjava Marković.

Naš sagovornik dodaje i da Srbiji nedostaju domaće privredne investicije, ali ukazuje da mala i srednja preduzeća ne mogu biti dominantni nosioci rasta privrede.

„Oni možda jesu dominantni po pitanju broja zaposlenih, ali ne i po pitanju stvaranja vrednosti ili doprinosa izvozu. Da bismo imali povećanje investiranja domaćih firmi, mi bismo kao stanovništvo i kao društvo trebali da imamo povećanu štednju. Jer kada imamo domaću štednju, imamo domaća sredstva koja možemo da investiramo dalje, ali mala i srednja preduzeća sama po sebi ne mogu biti nosioci velikih investicija“, poručuje Marković.

Naposletku, ako SDI posmatramo po zemljama iz kojih pristižu, tokom 2023. godine najveći priliv zabeležen je iz Kine (1,3 milijarde evra), Holandije (738 miliona evra), Velike Britanije (383 miliona evra), Austrije (308 miliona evra) i Nemačke (1789 miliona evra).

Sa druge strane, od januara do kraja marta najviše se izvozilo u Nemačku, BiH, Italiju, Kinu i Mađarsku. Najveći uvoz bio je iz Nemačke, Kine, Italije, Mađarske i Rusije.