Izdvajamo - Srbija

Jaz između plata u privatnom i državnom sektoru

Oko 4.000 dinara manje prosečno su zaradili svi ostali koji rade van javnog sektora (74.034 dinara), dok su preduzetnici, najnoviji su podaci Republičkog zavoda za statistiku, u avgustu na računu imali 38.983 dinara. Jaz među platama čak postoji i među onima koji rade u javnom sektoru, pa se tako u državnim i lokalnim preduzećima plate razlikuju, i to za nešto više od 20.000 dinara. Ta razlika u primanjima, a posebno kada je reč o preduzetnicima, može se, između ostalog, objasniti time što su preduzetnici često osobe sa nižim kvalifikacijama, smatra sociolog Slobodan Cvejić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

– Plate u privatnom sektoru su po pravilu niže samo u Srbiji i u nekim drugim državama sa takozvanim državnim kapitalizmom. Trenutna razlika između dva sektora i nije onako velika koliko je bila do pre nekoliko godina. Ipak, posebno nizak prosek kod preduzetnika je rezultat više činilaca: preduzetnici su obično jedna osoba i ne isplaćuju sebi plate nego jednostavno ubiru prihod. Drugo, često imaju nižu kvalifikaciju – nabraja prof. Cvejić.

Koliko je povećanje plata u javnom sektoru stvar populizma u situaciji kada ne znamo ni kako će izgledati njihov rast sledeće godine zbog zbivanja u svetu?

– Mislim da je populizam manje važan faktor nego partijsko zapošljavanje kao jedno od sredstava političkog klijentelizma. Dakle, u javnom sektoru je zaposleno manje osoba nego u privatnom, tako da je faktor populizma, iako ga verovatno ima, ograničenog uticaja – dodaje on. Podseća da višak zaposlenih u javnom sektoru nije preterano veliki nakon njegovog znatnog smanjenja od pre desetak godina.

– Daleko veći problem je što su zaposleni u javnom sektoru, barem većina njih, manje produktivni nego zaposleni u privatnom. I to je ono gde se baca novac građana Srbije. Za to što nam se uzme kroz poreze dobijamo malo: nekvalitetne javne usluge, lošu infrastrukturu, neuređen javni prostor, povećan kriminal... Zaposleni u javnom sektoru nisu toliko malo plaćeni koliko malo rade. To im ostavlja mogućnost da u sivoj zoni zarade još koji dinar, dok zaposleni u privatnom sektoru za to nemaju ni vremena ni snage – uveren je prof. Slobodan Cvejić.

Da je glavni razlog za jaz između zarada u privatnom i javnom sektoru drugačija kvalifikaciona struktura zaposlenih, uveren je i ekonomista Mihailo Gajić, programski direktor ekonomske istraživačke jedinice Libek.

– U javnom sektoru postoji potreba za više radnika sa fakultetskim obrazovanjem (lekari, nastavnici, profesori...), dok u privatnom ima više pozicija za kadrove sa srednjom školom. Međutim, ima i drugih razloga za ovakve disparitete: zaposleni u javnom sektoru se mogu lakše sindikalno organizovati i tako kolektivno pregovarati, dok je u privatnom sindikalno organizovanje veoma ograničeno, na štetu radnika – smatra Gajić.

Kao problem vidi i masovno prijavljivanje radnika u privatnom sektoru na niže iznose plata (najčešće minimalnu ili blizu nje) da bi se smanjili rashodi za socijalne doprinose i porez na zaradu.

– Ostatak do iznosa pune plate isplaćuje im se na ruke, čime se veštački smanjuje nivo zarada u statistici tržišta rada. Ovo je ipak uglavnom prisutno kod preduzetnika i zaposlenih kod njih, a potom i u sektoru mikro i malih preduzeća – objašnjava on.

Konačno, iznos zarada u privatnom sektoru ograničen je produktivnošću privrede, za razliku od javnog gde je glavna varijabla pored mogućnosti državnog budžeta, i potreba za kupovinom političke podrške.

– U našem javnom sektoru i dalje postoji primena parcijalnog pristupa, gde se jedinice posmatraju sektorski to jest kom entitetu pripadaju (prosveta, uprava, zdravstvo, policija), umesto funkcionalno (šta je njihov radni zadatak). I dalje je raširena pojava da radnici koji rade iste poslove imaju različite plate samo zato što rade u drugoj organizacionoj jedinici – navodi Mihailo Gajić.