Preduzetništvo - Srbija

Za svako deseto preduzeće ne zna se pravi vlasnik

Ova obaveza uspostavljena je 31. decembra 2018. godine. Cilj je usaglašavanje domaćih propisa sa evropskim zakonodavstvom i unapređenje postojećeg sistema otkrivanja i sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

Prema najnovijom podacima APR-a od 12. oktobra ove godine, 156.631 preduzeće evidentiralo je podatke o svojim stvarnim vlasnicima, što je 90,27 odsto od ukupnog broja obveznika. Drugim rečima svaki deseti obveznik nije to učinio. APR je do sada podneo 7.500 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka protiv pravnih lica koja nisu evidentirala podatak o stvarnom vlasniku u roku od 15 dana od dana osnivanja.

Kolike su kazne za to? Ukratko od pola miliona do dva miliona dinara za pravno lice, zavisno od vrste prekršaja. Za odgovorno lice u pravnom licu koje je načinilo neki od prekršaja je od 50.000 do 150.000 dinara.

Inače, APR nema podatak za koliko su ovdašnjih preduzeća vlasnici registrovani van zemlje, posebnu u poreskim rajevima.

Upitan kako je moguće da evidencija postoji, ali se u 10 odsto slučajeva ipak ne zna ko su stvarni vlasnici, Đera Papa, poreski stručnjak, odgovorio je za „Politiku” da to samo znači da zakonski zastupnici tih firmi i udruženja nisu izvršili svoju zakonsku obavezu. Jer, svakog stvarnog vlasnika koji na kraju uvek mora da bude fizičko lice u evidenciju upisuje elektronskim potpisom zakonski zastupnik. U slučaju d. o. o. stvarnim vlasnikom se smatra onaj koji ima 25 odsto ili više upisanog udela u privrednom društvu, dok se u udruženjima najčešće upisuje zakonski zastupnik kao stvarni vlasnik, pošto tamo nema osnivača nego su članovi.

Na pitanje kako država onda zna koliko se iz takvih firmi ili udruženja krije stvarnih vlasnika, naglasio je da za tih 10 odsto faktički i ne zna, a za ostalih 90 procenata se zna šta je upisano.

– Recimo, u slučaju d. o. o. nije problem znati ko je stvarni vlasnik, jer se vidi po procentu udela u vlasništvu. Međutim, stvarni vlasnik može biti i onaj koji ima odlučujući uticaj na poslovanje firme, a nije čak ni dvadesetpetopostotni vlasnik. To se ipak retko dešava, da se takvi evidentiraju – rekao je Pap. Podsetio je da se generalno kao stvarni vlasnik najčešće upisuje zakonski zastupnik.

Ako u firmi nije upisan stvarni vlasnik, to nije greška APR-a, nego zakonskog zastupnika d. o. o. ili udruženja. APR samo pokreće prekršajne postupke protiv onih koji to „zaborave” da urade – kazao je naš sagovornik.

Zašto je državi važno da zna ko je zaista stvarni vlasnik neke firme?

– Zbog propisa o pranju novca. Sada je obaveza novoosnovanih da odmah upišu stvarnog vlasnika u roku od 15 dana, a ranije, kada je zakon donet, imali su duži rok da to urade. Koliko se sećam, sve je to tada išlo kilavo – odgovorio je poreski stručnjak.

Suština priče je da treba doći do stvarnog vlasnika fizičkog lica koje je u suštini pravi vlasnik.

– Imate često situaciju da je osnivač domaćeg d. o. o. neka strana d. o. o. Tu treba da se utvrdi ko je stvarni vlasnik te strane firme, odnosno da se dođe do fizičkog lica. Ako je vlasnik strane firme fizičko lice ili više njih koji imaju udeo iznad 25 odsto u vlasništvu, onda se ta lica upisuju kao stvarni vlasnici. Ako je vlasnik neki treća firma, onda se ide još dalje, traži se vlasnik te treće firme. To je nekada vrlo komplikovan posao, jer treba pribaviti odgovarajuće overene izvode iz registra stranih država, ali je suština ipak da se dođe do fizičkog lica koje je na kraju lanca svojine – objasnio je Pap.

Stvarni vlasnik mora biti fizičko, a ne pravno lice. Sve to je u velikoj meri uvedeno i zbog firmi u poreskim rajevima gde se uspešno kriju stvarni vlasnici. To što država u određenom procentu ne zna ko su stvarni vlasnici pojedinih firmi, prema mišljenju Dragoljuba Rajića, iz Mreže za poslovnu podršku, nastalo je upravo zato što sama država nije radila svoj posao, niti je jednako primenjivala zakone na sve i svima jednako naplaćivala poreze.

– Svaka firma ima PIB i na osnovu toga prati na mesečnom i godišnjem nivou da li neko izmiruje dugovanja prema njoj. Ako preduzeće izmiruje sve obaveze, ne vidim razlog zašto bi državu uopšte i zanimalo ko je stvarni vlasnik. Ipak, ne izmiruje baš svako poreze, a bogati se, a i Poreska uprava ima neke obveznike kojima gleda kroz prste – naveo je Rajić.

Zakon o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika uveden je iz dva razloga zbog korupcije u javnom sektoru, ali i sprečavanja manipulacija imovinom u procesu privatizacije.

– Recimo, određena lica koja su činila prekršaje osnivaju bezgraničan niz firmi, da bi preko njih nastavili sa manipulacijama. Te firme često izlaze na javne tendere, pa je stoga država uvela registar stvarnih vlasnika da bi imala kakvu-takvu kontrolu nad nekim ko nije ispunjavao svoje obaveze, ostao dužan za poreze, da ne bi otvarao novo preduzeće. Ipak, taj celokupni javašluk nastao je jer je država dopustila tim i takvim firmama da duguju za poreze... – kazao je on.

Drugi razlog evidencije stvarnih vlasnika je da se spreči manipulacija imovinom u procesu privatizacije. Jer, recimo, dodao je Rajić, neko kupi nekoliko firmi i onda proda jednu, ili koristi kapital jedne firme da bi prebacivao u druge, i tako manipuliše novcem.

Ko je najrevnosniji

Stvarne vlasnike moraju da prijave privredna društva, zadruge, ogranci stranih privrednih društava, poslovna udruženja i udruženja, fondacije i zadužbine, ustanove, strana predstavništva privrednih društava. Ne moraju javna akcionarska društva, političke stranke, sindikati, sportske organizacije i udruženja, crkve i verske zajednice.

Na naše pitanje ko je najrevnosniji u tome u APR-u su odgovorili da su to zdravstvene ustanove (94,60 odsto) i privredni subjekti (93,29), a najmanji udeo evidentiranih je među ostalim ustanovama (75 odsto) i udruženjima ((80,05). Kod zadužbina i fondacija je udeo evidentiranih 83,47 procenata.