Preduzetništvo - Srbija

Zašto firme iz Srbije sve češće osnivaju preduzeća u inostranstvu?

O tome koliko je domaćih firmi osnovalo preduzeća u inostranstvu nema zvaničnih podataka, a okvirni broj ne znaju ni poslovna udruženja iako obično više od zvaničnih institucija barataju brojkama vezanim za svoju delatnost.

Privrednici i analitičari navode različite razloge za takvo širenje ili preseljenje poslovanja, a na prvom mestu je potreba da se lakše sagleda tržište na kojem se planira plasman. Neke firme opredele bolji uslovi poslovanja i niži troškovi, dok je za druge to uslov da dobiju posao, uz mogućnost da u realizaciji koriste i javne fondove.

Prema rečima Dragoljuba Vukadinovića, predsednika Metalac grupe, posebno u velikim državama najbolje je da se tržište kontroliše preko svoje firme, sa svojim ljudima koji se postavljaju na njihovo čelo uz domaće prodavce.

„Metalac je imao firmu u Americi, ali smo je ugasili i sada jako dobro radimo sa jednim lancem robnih kuća. Imamo u Rusiji firmu sa desetak zaposlenih, ona zbog ratne krize teško funkcioniše, ali ostajemo pri tome da će se sve završiti, da će početi obnova i vratiti se život. Iz istog razloga, držimo i firmu u Kijevu, iako radi uz gubitke“, rekao je on za „Biznis i finansije“.

Dodao je da Metalac ima svoja preduzeća i u Podgorici, Zagrebu, a planira da osnuje firmu i u Poljskoj.

„Svako nađe svoj interes i način da što bolje obradi neko tržište. Ako među domaćima nema pouzdanog partnera, on krene sa svojim čovekom kao direktorom, koji će se maksimalno angažovati da savlada uslove trgovanja u toj sredini i izvuče najveće koristi za njegovu firmu”, istakao je Vukadinović.

Među vlasnicima transportnih firmi koje rade međunarodni prevoz tereta do pre desetak godina bio je trend da ili u inostranstvu otvore još jednu firmu, ili da zatvore srpsku i osnuju vani istu takvu, rekao je Aleksandar Spasić, generalni sekretar Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“.

„Glavni razlog bio je nedostatak dozvola za prevoz po inostranstvu, država ih nije imala dovoljno. Naime, za svaki transport u određenu zemlju srpski prevoznik mora da ima dozvolu. Ali, sigurno je da nakon isporuke robe iz Srbije u istom mestu neće imati utovar koji odmah vozi nazad. On mora da nađe najisplativiji put do neke lokacije gde postoji utovar za povratak u zemlju, a da pri tom ne pravi ’prazne’ kilometre“, kazao je Spasić.

U poslednjih nekoliko godina, kako je dodao, pojavio se mnogo veći problem – zadržavanja na granici između Srbije i okolnih zemalja, članica EU, počev od Mađarske i Hrvatske.

„Zbog toga su prvo vozači počeli masovno da napuštaju Srbiju, ni fizički ni psihički nisu mogli da podnose dugotrajno čekanje, a pogotovu ne ekonomski. Jer, vozilo koje stoji ne prihoduje, prevoznik ima manji obrt i ne može da zaradi dovoljno da bi bolje platio vozača, pa su oni počeli masovno da prelaze u firme iz okruženja. To isto, sada u drugom talasu, učinile su i prevozničke firme, prebacile su vozila u neku od zemalja EU i dobile otvorena vrata“, rekao je Spasić.

I građevinska preduzeća koja ugovaraju poslove u inostranstvu, tamo često osnivaju i firme. Stojan Čolakov, predsednik Građevinske komore Srbije, rekao je za „Biznis i finansije“ da se ta industrija prilagođava regulativi zemlje u kojoj nastupa.

„U velikoj većini zemalja ne može se ni ponuda dati preko novoformirane firme, jer ona nema tehničke bilanse ni karakteristike, već se nastupa preko matičnog preduzeća. Ako se ponuda za posao prihvati, lokalno zakonodavstvo određuje da li će se otvoriti filijala, ispostava ili neki drugi oblik, ali je odgovornost i dalje na osnivaču, matičnom preduzeću. Može da se radi i na tradicionalniji način, tako što se registruje projekat, ali su i tada odgovornost i poreske obaveze na matičnoj firmi“, objasnio je Čolakov.

Najčešće u afričkim zemljama zahtevaju da se firma koja konkuriše za posao inkorporira u lokalni privredni sistem, što znači osnivanje preduzeća. Negde to mogu da tretiraju kao razvojni projekat, pa traže da se sa nekim lokalnim preduzećem formira zajednička kompanija.

„Razni su uslovi, a neke kompanije iz Srbije odlučuju se za dugoročniji nastup u tom delu sveta, pa preko matične firme obezbeđuju da im filijala posluje nekoliko godina na tom području, a potom mogu u dogovoru sa drugim strukturama da obezbede carinske povlastice ili da koriste sredstva Azijskog, Islamskog, Afričkog razvojnog fonda, ili banke koja ulaže u lokalne kompanije. Takvi uslovi postoje, na primer u Nigeriji, Zimbabveu, ali tamo više nema naših preduzeća”, istakao je Čolakov i dodao da postoje srpske firme u Rusiji i Ukrajini, ali im je zbog sankcija rad jako otežan.

On tvrdi da je domaćim građevincima otežano poslovanje u sopstvenoj zemlji.

„Mi kao država dozvoljavamo da nam poslove dobiju strane firme koje sa 150 evra osnivaju preduzeća pod sličnim imenom kao matična ino firma, u formi d.o.o., što znači da je njihova odgovornost limitirana, a to je samo kod nas dozvoljeno“, rekao je Čolakov.