Privatizacija - Srbija

„Džervin” pet puta prodavan

Knjaževački „Džervin”, najveći poljoprivredni kombinat u Timočkoj krajini, i godinama jedan od najuspešnijih izvoznika u bivšoj SFRJ, sada je, posle pet neuspešnih prodaja, u stečaju – pred likvidacijom.

U protekle dve decenije sve je toliko razoreno da bivši radnici ne mogu da odu u starosnu penziju zbog neuplaćenih doprinosa. Država više ne može da pronađe kupce za nekada najmodernije pogone za proizvodnju vina, sokova, konzervi voća i povrća, kao ni za najsavremeniju fabriku sireva, za najmoderniji staklenik, za ogromnu hladnjaču, za plantaže vinograda, višanja, kupina, borovnica. Propadaju nekada uzorno komasirani ogromni posedi.

Mnogim bivšim radnicima („Džervin” je imao 3.000 radnika i deset puta više kooperanata), nisu redovno uplaćivani socijalni doprinosi, od 1. maja 2004. do 2. jula prošle godine, kada je u „Džervinu” uveden stečaj.

Stečajni upravnik u ovom kolektivu Bobana Mihajlović, traži pomoć merodavnih na sve strane, ali na vapaje nema nikakvog odjeka. Pomoć traži od republičkih ministarstava i fondova, zaječarske Regionalne privredne komore, knjaževačke opštine. Podseća da je „nakon neuspešne privatizacije ugovor raskinut i akcije prenete državnom Akcijskom fondu, a ovaj je većinski kapital prodao privatniku iz Knjaževca”.

I tu se stalo sve dok rešenjem Privrednog suda u Zaječaru, 2. jula 2010. godine, nije otvoren stečajni postupak u Akcionarskom društvu „Džervin” (sa većinskim privatnim kapitalom).

Onaj kupac, inače konobar po struci, nije ništa preduzimao nakon što je kupio akcije. A i šta bi mogao da učini sa malim ili nikakvim iskustvom u preduzetničkim poslovima.

Miomir Moša Jović, penzionisani bivši direktor iz najpoletnije faze „Džervinovog” uspona, od 1971. do 1985. godine, za agoniju ovog preduzeća krivi sve one koji su Srbijom i knjaževačkom opštinom rukovodili u poslednjih 15 godina. Privatizacijom su, veli, rukovodili ljudi sa malo ili nimalo znanja. Zar bi, inače, za kupca odabrali konobara?! Zar je to odgovornost prema kolektivu koji je decenijama presudno uticao na razvoj knjaževačke opštine, posebno na razvoj 85 seoskih naselja u ovoj komuni. Garantovao je plasman svih seljačkih proizvoda od kojih se u izvozu, do 1985. godine, zarađivalo 25 miliona maraka.

Takav „Džervin”, veli Jović, nebrigom i neodgovornošću podjednako su rasturali i država i opština. Nije se tražio pravi kupac, niti se imovina štitila na pravi način u procesu privatizacije. Opremu nekada najmodernijeg staklenika u Evropi, po holandskoj tehnologiji, na šest hektara, poreska uprava Knjaževca rasprodavala je da bi namirila porez od „Džervina”. Rasprodat je, bud zašto, i hektar placa u Beogradu. Moderna fabrika sireva „Džersi” (po francuskoj tehnologiji), posle neuspele privatizacije, ne radi već dve godine.

Izlaz je, ubeđen je Jović, u poništavanju svih privatizacija i izboru pravih vlasnika koji bi obnovili većinu još dobro očuvanih preradnih pogona. Ali, mora se najpre krenuti s dobrim inicijativama iz opštinske uprave, koja je, inače, godinama uspavana i inertna.

Nevolje slične „Džervinovim” doživeli su, u protekle dve decenije, i ostali timočki poljoprivredni kombinati u Zaječaru, Negotinu, Kladovu, Boljevcu i Sokobanji. Gotovo na izdisaju je i čuveno Poljoprivredno dobro „Salaš” kod Zaječara. Kombinati su uglavnom ugašeni, a „Salaš”, nekada najveće poljoprivredno preduzeće u centralnoj Srbiji posle PK „Beograd”, sada je na velikim mukama. Dugogodišnji direktor „Salaša” Aleksandar Simić podseća da je imovina preduzeća, zvanično, 2000. bila procenjena na pet milijardi dinara, i da je, posle nepotrebno uvedenog stečaja, ono prodato italijanskoj kompaniji za samo 120 miliona dinara.

U proteklih deset godina uništene su farme junadi, ovaca i živine, koje su godišnje proizvodile 7,5 miliona kilograma žive stoke i prednjačile u „Salaševom” godišnjem izvozu od 20 miliona dolara. Ne radi više ni sistem za navodnjavanje na hiljadu hektara, zaparložena je plantaža voća, prazni su, nekada prepuni, silosi i fabrika stočne hrane. Ne razume Simić novog vlasnika koji tvrdi da mu se stočarska proizvodnja ne isplati. Na pet hiljada hektara nekada uzorno uređene zemlje, sa koje su farme snabdevane hranom, vlasnik sada proizvodi samo žitarice bez klasičnog đubrenja i ostvaruje prinose gotovo tri puta manje od nekadašnjih. I sada taj vlasnik zapošljava samo 60 ljudi, deset puta manje nego što je u „Salašu” radilo decenijama, i ostvaruje samo deset odsto nekadašnje ukupne proizvodnje.

Ništa logičnije, veli Simić, nego da neko konačno pokrene postupak za poništavanje očigledno štetne privatizacije. Da bi „Salaš” opet bio što je bio nekada.

Simić tvrdi da se sada, posle propasti timočkih poljoprivrednih kombinata, i zadruga, koje su sarađivale s njima, u Timočkoj krajini ne obrađuje čak 70 odsto poljoprivrednog zemljišta. U knjaževačkom „Džervinu” i negotinskom „Krajinavinu”, proizvodilo se 2.000 vagona vina, a sada tamošnji podrumi uopšte ne rade. A u novim privatnim podrumima proizvodnja nije veća od 50 vagona. Ne radi više nijedna od pet bivših mlekara, prepolovljena je proizvodnja piva u Zaječaru, nema više nijednog voćarskog rasadnika.

Sve je propalo u neuspelim privatizacijama. Niko zbog toga nije odgovarao, niti iko pokreće inicijative da se stanje promeni.