Privatizacija - Srbija

Grci prodaju šećerane

Šećerane u Crvenki i Žablju, koje su sada u vlasništvu grčkog „Helenik šećera”, do kraja godine dobiće novog vlasnika.

Ne zato što je ova kompanija, inače u stopostotnom vlasništvu grčke države, voljna da ih proda, već zato što to moraju da urade zbog dugova u koje je zapala grčka država. Novi vlasnik se traži ne samo za prerađivače slatkog korena u Srbiji, već i za ceo šećerni sektor u Grčkoj. Takva je preporuka Međunarodnog monetarnog fonda, kako bi do kraja 2015. godine grčka država namakla 50 milijardi evra.

Šećerane u Srbiji dobro posluju i već sada ima potencijalnih kupaca, ali je nepoznato da li će grčka država kompaniju prodavati u celini ili pojedinačno – šećeranu po šećeranu u Grčkoj i Srbiji.

Cena šećera je ove godine visoka na domaćem i na stranom tržištu. Izvozna cena premašila je 850 evra po toni. Kažu da ide i do 900 evra za tonu, a na domaćem košta 120 dinarapo kilogramu. Uprkos visokoj ceni šećera slatkim korenom zasejano je znatno manje površina. Deo je, istina, ugovoren za šećerane u Hrvatskoj, ali to ništa ne menja. Repa je posejana na svega 52.000-53.000 hektara, a ranijih godina sejana je čak i na 65.000 hektara. Razlog je niska otkupna cena šećerne repe. Tačnije, to što šećerane profit nastao visokom cenom šećera nisu podelile sa primarnim proizvođačima.

Direktor šećerane „Šajkaška” u Žablju Željko Kovačević negira da je niska otkupna cena razlog za mršavu setvu.

– Prošle godine repu smo plaćali tri dinara, a ove 4,1 dinar po kilogramu. To znači da je cena povećana 33 odsto. Pri tom, polovinu platimo unapred kroz repromaterijale, a ostatak do kraja godine, iako šećer prodajemo cele godine. Jeste sada izvozna cena šećera visoka, ali nije bila na tom nivou u poslednjih godinu dana. Mi smo glavninu šećera prodali u januaru i februaru po 540 evra po toni – kaže Kovačević.

Po njegovim rečima, razlog za slabiju setvu slatkog korena je visoka cena žitarica. Ratari su izračunali da bi, prema onim zimskim cenama kukuruza, na njemu mogli da zarade isto kao i na šećernoj repi. Pri tom ima manje i rada i ulaganja.

Sve u svemu, ukupno ćemo imati najviše 350.000 tona šećera. Za domaće tržište potrebno je 220.000 tona, a izvozna kvota koju moramo da poštujemo je 180.000 tona. To znači da nam nedostaje oko 50.000 tona šećera i to baš onih koji će otići kroz šećernu repu u Hrvatsku. Njihove fabrike će repu iz Srbije platiti najverovatnije 45-47 dinara po kilogramu što je više od onoga što daju domaće fabrike.

Direktor šećerane u Žablju kaže da Hrvatska poljoprivrednicima koji proizvode šećernu repu daje subvencije od 500 evra po hektaru, dok naši, i to ne svi, dobijaju tek 140 evra.

Kovačević kaže da je razlog za visoku svetsku cenu šećera klasičan odnos ponude i tražnje. Rod je prošle godine podbacio u zemljama koje proizvode šećer iz trske, a zbog visoke cene energenata u Brazilu se, na primer, šećerna trska koristi za proizvodnju etil-alkohola, koji se koristi umesto dizel-goriva. S druge strane Evropska unija je reformom pozatvarala mnoge svoje šećerane.