Privatizacija - Srbija

Iznuđeno podržavljenje

U poslednje vreme država dolazi u posed preduzeća raskidom privatizacije ili podržavljenjem.

Podržavljenja, međutim, nisu obrnut proces od privatizacije. Ona nisu pravilo, već iznuđeni, posebni slučajevi kada država proceni da su preduzeća strateški važna i kada se proceni da se za ta preduzeća u nekom budućem periodu mogu pronaći kvalitetni strateški partneri, navodi Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije u pisanoj izjavi za naš list odgovarajući na „prozivke” da je država, po raznim osnovama, došla u posed velikog broja preduzeća – PKB, RTB „Bor”, Azotara , Petrohemija, Srpska fabrika stakla – što je suprotno od onoga šta je proklamovala najavom privatizacije početkom ove decenije.

– Država ni na koji način nema pretenzije da se uključi u upravljanje preduzećima. Slažem se da država treba da postavi adekvatan regulatorni okvir, da omogući odgovarajući privredni ambijent za investiranje i poslovanje. Smatram, takođe, da je do sada dosta na tome i urađeno, posebno ako se pogledaju rezultati investiranja u Srbiji, koliko je investitora došlo i koliko interesovanje i dalje postoji. Poslednjih godinu dana sve je uočljivije preseljenje proizvodnih kapaciteta velikih evropskih kompanija u Republiku Srbiju. Pomenuo bih samo neke od njih koji su došli nakon „Fijata”, a to su „Leoni”, „Falke”, „Grah Automotive” i ostali... – navodi Ćirić.

Podržavljenja se, ocenjuje državni sekretar, dešavaju samo u određenom broju slučajeva gde su neophodna ulaganja države u spašavanje preduzeća, jer se kroz njihovo spašavanje dosta dobija. S jedne strane, novac koji je država dala je relativno mali, dok je s druge strane novac koji investiraju strateški partneri u nove kapacitete daleko veći. Oni donose i novu tehnologiju, zapošljavaju ljude, preduzeća nastavljaju da rade i postaju izvozno orijentisana. Privatizacija je, kaže, skoro završena i do sada je prodato više od 2.500 preduzeća.

– PKB je bio društveno preduzeće koje je podržavljeno na inicijativu Grada Beograda koji je ujedno prihvatio da to preduzeće bude u nadležnosti grada i da se praktično bavi tim preduzećem. Procenjeno je da je PKB strateški važan za Grad Beograd, ali i za Republiku Srbiju zbog velikih površina zemljišta koje preduzeće poseduje, te da bi bilo kontraproduktivno privatizovati ga. Kod PIK-a „Zemun”, takođe, nije došlo do procesa privatizacije. Radi se o velikom poljoprivrednom potencijalu ne samo za Beograd, već i za celu Srbiju koji, zbog dobro poznatih događanja, nije dugo radio. Ovo preduzeće više nema potrebe za subvencijama države i sada može da posluje na tržišnim osnovama, a radnici sami zarađuju svoje plate – navodi Ćirić.

Što se tiče pančevačke „Azotare” ugovor o prodaji je raskinut, pa su akcije koje su nekada bile u vlasništvu kupca prešle nazad u državno vlasništvo. U skladu sa Zakonom o privatizaciji, „Srbijagas” je postao vlasnik „Azotare” na osnovu toga što je veliki dug koji je „Azotara” imala prema „Srbijagasu”, u visini od oko 30 miliona evra konvertovan u kapital. I u ovom slučaju, procenjeno je da država treba da ima bar na neko vreme jednu fabriku koja proizvodi veštačko đubrivo i koja je od značaja za poljoprivredu, dok se ne izvrši restrukturiranje ove fabrike.

RTB „Bor” i nije privatizovan. To je pokušano u tri navrata i doneta je odluka da trenutno nije moguće pronaći adekvatnog strateškog partnera. Na predlog Ministarstva ekonomije, vlada je prihvatila da sprovede veliki investicioni ciklus u RTB „Bor”. Država je odlučila da investira u novu Topionicu i Fabriku sumporne kiseline po najsavremenijim standardima, kao i da investira u kupovinu rudarske opreme. RTB „Bor” je jedan od većih srpskih izvoznika, strateški je važna firma za privredu Srbije i zapošljava veliki broj ljudi, tako da će RTB „Bor” biti potpuno konsolidovan i restruktuisan, a o privatizaciji, odnosno o pronalaženju adekvatnog strateškog partnera se može govoriti tek u nekom narednom periodu od pet godina. Ovde je zapravo reč tome da je vlada zauzela stav da, kada ne postoji adekvatan strateški partner ili je zbog svetske ekonomske krize privatizacija onemogućena, onda treba ići u restrukturiranje preduzeća kroz povećavanje postojećih kapaciteta i ulaganjem u nove kapacitete.

– Kada je reč o „Zastavi elektro” iz Rače i ŠIK „Kopaonik” iz Kuršumlije, bivši vlasnici, koji su ih privatizovali, pokazali su se kao neadekvatni menadžeri ovih preduzeća. Vlada je privremeno podržavila „Zastavu elektro” iz Rače i to do momenta pronalaženja strateškog partnera. U tome smo uspeli. Prva južnokorejska kompanija, „Jura”, ovog proleća došla je u Raču, kupila imovinu ovog preduzeća i do sada je tamo zaposleno već 900 ljudi. Ispostavilo se da je bilo dobro što smo na kratko podržavili ovo preduzeće, jer smo na račun toga i uspeli da prodamo tu fabriku „Juri”, koja će celokupnu proizvodnju izvoziti. Dodatno, uspeli smo i da ih ubedimo da treba dalje da šire svoju proizvodnju u Srbiji i upravo ovih dana je započeta gradnja potpuno nove „Jurine” fabrike u Nišu koja će zapošljavati 1.500 ljudi.

ŠIK „Kopaonik” je noseći privredni subjekt u Kuršumliji u kome smo uz pomoć „Simpa” uspeli da pokrenemo proizvodnju. U određenim delovima ove firme sada je pokrenut investicioni ciklus, kupuje se nova oprema i od oktobra ćemo imati fabriku koja će raditi punim kapacitetom i koja će veliki deo svoje proizvodnje izvoziti (šper-ploča, lesonit i slično). Mi smo i u slučaju ŠIK „Kopaonik” uspeli, ne samo da zaposlimo radnike, nego i dobavljače i operativu i na dobrom smo putu da od jednog potpuno propalog preduzeća napravimo izvoznika koji će u narednom periodu svojim proizvodima uspešno supstituisati uvoz.