Privatizacija - Srbija

Privatizacijama uništeno sve što je vredelo

Način na koji je, od 2002. godine do danas, sprovedena privatizacija u Vojvodini je, zapravo, bio svojevrstan masakr njene privrede, o čemu, uz ostalo, svedoči i činjenica da se više od trećine privatizacionih ugovora koji su raskinuti u Srbiji odnosi na pokrajinu.

Sa ovakvom ocenom su, bez izuzetka, saglasni i sindikalni, i politički lideri, čak i kada su im stranačke ideologije i proklamovani ciljevi potpuno oprečni. Prema podacima Agencije za privatizaciju, u Srbiji je, inače, ukupno raskinuto nešto manje od 600 ugovora o privatizaciji, od čega 210 sa novim vlasnicima vojvođanskih preduzeća. Prema rečima Milana Starovića, jednog od lidera Sindikata „Solidarnost“, mnoga od njih više ne postoje, ili su sasvim posrnula, što se možda ne bi dogodilo da su ugovori bar raskinuti na vreme.

- Da je, kao što smo mi tražili, privatizacija novosadskog „Petra Drapšina“ raskinuta 2007. godine, kada su dugovanja iznosila oko 500.000, a ne 2009. kada su porasla na celih 14 miliona evra, možda bi to metalsko preduzeće bilo i spaseno - kaže Starović.

- Sličnim prezaduživanjem uništena su i mnoga druga, a po našim procenama gotovo 200.000 ljudi ostalo je bez posla.

Pored direktnog zaduživanja, mnoge firme, najčešće one poljoprivredne, uništene su takozvanom hipotekarnom prodajom njihove imovine, što je, dodaje Starović, bilo „specijalitet“ naše privatizacije.

- Pošto po zakonu godišnje nisu mogli da prodaju više od deset odsto imovine, novi vlasnici su u bankama uzimali velike kredite, stavljajući u zalog imovinu preduzeća, uključujući i plodnu zemlju. Da kredite neće vratiti, znali su i oni i banke koje su, zahvaljujući hipotekama, sada vlasnici te zemlje, i državni organi koji su na sve to žmurili - naglašava Starović.

Uz „Petra Drapšina“, tragičnu sudbinu su, posle privatizacije, doživeli i novosadski HINS, niz poljoprivrednih dobara, poput „Bačke“ iz Bača, „Zobnatice“ iz Bačke Topole, ili „Agrosemena“ iz Sremske Mitrovice, auto-transportnih preduzeća „Kulatrans“ i „Topolatrans“... A oko katastrofalnih efekata privatizacije nesaglasja nema ni među uglavnom nesaglasnim političarima.

- Osnovni pristup, koji se svodio na rasprodaju svega, bio je pogrešan i sada nam se to obija o glavu - zaključuje Bojan Kostreš, zamenik predsednika LSV.

- Nije za utehu, ali to nije samo naša specijalnost, jer je, recimo, u Poljskoj, sporno čak 90 odsto privatizacija.

S druge strane, zamenik predsednika SRS Milorad Mirčić tvrdi da bez sprege onih koji su preduzeća kupovali i državnih struktura, „pre svega republičkih, jer su se glavne odluke donosile na centralnom nivou, a onda i pokrajinskih“, sve što se dogodilo ne bi bilo moguće.

- Upravo zbog te povezanosti, ne treba da čudi što je za kupovinu preduzeća u Vojvodini, kao u primeru Darka Šarića, korišćen i novac zarađen prodajom narkotika - predočava Mirčić.

- Ista sprega je u Pokrajinu uvela i hrvatski kapital, koji poseduje nekoliko velikih preduzeća, kao i deo obradivog zemljišta.

Spalo na - mrvice

Prema važećim zakonima, Vojvodini pripada 50 odsto od prodajne vrednosti firmi sa njene teritorije. Procenjuje se da se, od početka privatizacije do danas, u pokrajinski budžet od toga slilo oko 300 miliona evra. Najveći prihod od privatizacije ostvaren je 2009. godina, kada je, uglavnom od prodaje NIS, Pokrajina dobila više od 118 miliona evra. Pošto je, u međuvremenu, rasprodato skoro sve što se moglo, u prvih šest meseci ove godine pokrajinski budžet je od privatizacije prihodovao svega 3,7 miliona evra, ili za 6,6 miliona manje nego u istom periodu 2010.