Privatizacija - Srbija

Skupo naličje naše privatizacije

„Izvođači” privatizacije, za neke nerazumno brzoplete i po svaku cenu, tvrde da je prodaja društvenih preduzeća bila uspešna.

Odista neka preduzeća su dobro prodata, država je jednokratno dopunila budžet i ona su danas naši najveći izvoznici. Muka je što ih je veoma malo.

Na drugoj strani te medalje je dugačak spisak poništenih privatizacija. Raskinuto je 679 kupoprodajnih ugovora ili oko 30 odsto. Uz ogromne štete koje nikada neće biti nadoknađene na stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla. Iz kupljenih firmi često je izvlačeno sve što je vredno, a državi su prvo isporučivani „tehnološki viškovi”, a zatim i prazne ljušture preduzeća.

Javnost je od privatizacije očekivala preporod srpske ekonomije, ubrzani rast društvenog bogatstva i rast zaposlenosti. Sve je to obećavano, ali se nije dogodilo.

Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je nedavno da narednih dana očekuje rezultate radne grupe o 24 sporne privatizacije. Pravdu i nadoknadu čekaju i radnici, mali akcionari, pa i država – oštećeni u mnogim uspešnim i propalim privatizacijama.

Upućeni tvrde da je u tri ciklusa naše privatizacije u poslednjih dvadesetak godina bilo svega – od nesavesnog poslovanja, prouzrokovanja stečaja, zloupotreba položaja i ovlašćenja u privrednom poslovanju, zaključenja štetnog ugovora, preko nedopuštene trgovine, utaje poreza i doprinosa i drugih davanja, prevara, pronevera, falsifikovanja službenih dokumenata, nesavesnog rada u službi, do primanja i davanja mita, izbegavanja carinskog nadzora.

Prema jednom istraživanju, gotovo 65 odsto privatizovanih preduzeća je ugašeno ili su pred postupkom likvidacije, dok samo 35 odsto još posluje. Samo u 2,91 odsto anketiranih privatizovanih firmi u 2010. godini zaposleni su primali plate, a vlasnik im je uplaćivao i doprinose. U 49,3 odsto anketiranih preduzeća plate su bile redovne, ali vlasnici nisu uplaćivali poreze i doprinose. U 8,3 odsto kupljenih preduzeća zaposleni nisu dobijali plate.

Prema istraživanju ekonomiste Petra Đukića, od 2002. do 2011. godine privatizovano je 3.017 društvenih preduzeća, od čega 636 neuspešno. U tim firmama radilo je oko 83.000 ljudi. Gotovo 65 odsto privatizovanih preduzeća je ugašeno ili su pred postupkom likvidacije. Kako-tako posluje samo 35 odsto.

Ekonomista Ivan Nikolić kaže da je od 671 poništene privatizacije do kraja prošle godine u 251 slučaju uzrok raskida ugovora bilo neplaćanje dospelih rata kupoprodajne cene, a u 250 slučajeva neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanje socijalnog programa. Potom sledi neizvršenje investicione obaveze (89 ugovora), nedostavljanje bankarske garancije za obavezu investiranja (56), raspolaganje imovinom suprotno odredbama ugovora (20), a u pet slučajeva su kupci jednostrano zatražili raskid ugovora.

Branko Pavlović, direktor Agencije za privatizaciju od aprila do jula 2004. godine, advokat i konsultant malih akcionara u više privatizovanih preduzeća, u razgovoru za naš list kaže da su mnoga obećanja i očekivanja od privatizacije sprovedene na „srpski način”, najblaže rečeno, bila nerealna. Privatizacija nije smišljena da bi se društvo razvijalo, pa je bespredmetno razgovarati o rastu BDP, smatra Pavlović.

Na pitanje, a ko će da plati ogromne štete zbog uništenih preduzeća i velike pljačke po tom osnovu, Pavlović kaže da šteta nikada neće biti nadoknađena. Ona, po njemu, po različitim osnovama i najčešće sasvim mimo privatizacije, iznosi više desetina milijardi evra.

– Ceh uvek plaćaju građani. Pitanje je samo da li će krivci platiti makar manji deo ceha svom svojom imovinom i da li će biti lišeni slobode na veoma dugo vreme. Pod uslovom da suđenja budu fer.

Prvi „deo računa” u znatnoj meri su uspeli da izbegnu da plate zaposleni u javnom sektoru, ali sada se dug polako svaljuje i na njih. Najgore je, ukazuje Pavlović, što će nečiju pohlepu, državnu glupost i politički kukavičluk plaćati i naša deca.

„Isisavanje” kapitala

Primenjivani mehanizmi „isisavanja” kapitala iz kupljenih preduzeća nisu nepoznati i veoma su jednostavni, kaže Branko Pavlović.

– Kupci preduzeće zaduže, a novac od kredita ili robe izvuku u neko drugo preduzeće u svom vlasništvu ili vlasništvu povezanih lica. Ako je reč o dobrim preduzećima, izmisli se posrednik za prodaju robe kupljene firme, koji je, gle čuda, takođe u vlasništvu istog vlasnika. Roba se posredniku prodaje po namerno niskoj ceni, a posrednik je potom skuplje isporučuje kupcu.

Na taj način, objašnjava naš sagovornik, celokupna dobit ostaje izvan privatizovanog preduzeća i često se koristi za izvršenje investicionih obaveza ili plaćanje narednih rata prodajne cene i slično.

– Tako kupac privatizovanog preduzeća, u stvari, njegovim parama izvršava svoje obaveze. Poznati su slučajevi u kojima se jedno preduzeće zaduži za dizel, drugo za seme i đubrivo, a i taj dizel i to seme i đubrivo odu besplatno trećem privatizovanom preduzeću. Prva dva, naravno, propadnu, a treće proda svoju robu preko posrednika, na već opisani način i sva se ta vrednost iz sva tri preduzeća slije u praktično fiktivnu firmu „trgovca” sa jednim ili dvoje zaposlenih.