Privatizacija - Srbija

Šta koči privatizacije najvećih srpskih kompanija?

Pokušaji privatizacije giganata, poput Komercijalne banke, “Telekoma Srbija” ili RTB “Bora”, provlače se već godinama, a u pojedinim slučajevima i više od decenije.

Da li su i koliko politički razlozi kočnica ovih, nikad završenih, privatizacija objašnjava za “Blic” saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Vladimir Gligorov.

Ove tri velike državne kompanije, svaka u različitoj oblasti privrede, pod lupom su političke, a i šire, javnosti dugi niz godina. “Telekom Srbija” je, kao izuzetak, država već prodavala, pa posle nekog vremena ponovo vratila pod svoju kapu. Komercijalna banka je, prema dogovoru sa međunarodnim finansijskim institucijama, već trebalo da bude privatizovana, dok RTB “Boru“ država trenutno traži strateškog partnera.

Gligorov naglašava da su razlozi koji "koče" privatizaciju uvek politički, ali da se razlikuju od kompanije do kompanije. Tako je kod “Telekoma”, kako on navodi, ispalo da je politički jeftinije smanjiti javnu potrošnju, a ne prodati javnu imovinu.

- Ako vlasti mogu da smanje plate i penzije kako bi finansirale javne dugove, ukoliko je dakle politički jeftinije smanjiti javnu potrošnju, a ne prodati javnu imovinu, kao što je bio slučaj, onda će politički pritisak da se ne privatizuje biti veći, a eventualne političke koristi neće biti – navodi Gligorov.

Kada se radi o Komercijalnoj banci, on ističe da je svakoj vlasti uvek korisno da ima banku.

- Tako da su politički interesi na strani očuvanja tog vlasništva. Politički razlozi su i tu najvažniji kao i u svim drugim slučajevima. Uz to, banke ne mogu naročito dobro da posluju u privredi koja je uglavnom u recesiji već gotovo jednu deceniju. Tako da verovatno ne postoji neki naročito veliki privatni interes da se u tu banku ulaže – kaže Gligorov.

Privatizacija kao deo programa reformi

S druge strane, kod RTB “Bora” je situacija nešto drugačija.

- Kako je reč o rudniku i o industriji zasnovanoj na njemu, tu je gotovo uvek bolje da postoji neko javno i privatno partnerstvo, jer su rizici i njihova volatilnost značajno veliki. Tako da je državna finansijska podrška gotovo neizbežna, usled čega je dobro da komercijalni i stabilizacioni interesi budu veoma jasno definisani u ugovoru između države i privatnih partnera – naglašava naš sagovornik.

Na pitanje zašto je poslednjih godina ponovo aktuelna prodaja “Telekoma”, Gligorov kaže da se to dešava više po inerciji.

- Stvari bi se mogle promeniti ukoliko bi se ili dobila zaista povoljna ponuda ili ako bi prodaja “Telekoma” bila deo sveobuhvatnijeg programa reformi. Ovo drugo bi verovatno pretpostavljalo promenu stranke na vlasti. I jedno i drugo je malo verovatno u dogledno vreme.

On smatra da je privatizacija ove kompanije dobra ideja.- Nema razloga zašto bi se država bavila tom vrstom aktivnosti. Novac koji je uložen u “Telekom” mogao bi biti uložen u aktivnosti za koje ne postoji privatni interes. U razvoj, kako se to kaže, umesto što se za tu svrhu uzimaju krediti. Međutim, potrebno je da postoji razvojna strategija i efikasna administracija, a ni jedno ni drugo trenutno ne postoji – navodi Gligorov.

Kako je objasnio, dva su osnovna razloga zašto prethodni pokušaji privatizacije ove kompanije nisu uspeli.

- Prvi jeste taj što nije postignuta očekivana cena. Posle 2008. teško je bilo dobiti ponudu koja bi odgovarala pretpostavljenoj vrednosti kompanije. Izgledi srpske privrede nisu bili optimistički, svakako ne kao u vreme pre 2008. godine. Drugi razlog jeste jak pritisak javnosti. Privatizacije su generalno bile nepopularne posle 2008. zbog raširene predstave o korupciji i zbog toga što se u njima video jedan od razloga rđavih privrednih kretanja koja su usledila. Posebno je vlada bila neuspešna u objašnjavanju zašto se prodaje kompanija koja ostvaruje dobit – ističe Gligorov, i dodaje da je tada stvoren utisak da tu nisu čista posla, pa je jedino visoka cena mogla da bude adekvatan odgovor.

- A nju nije bilo moguće postići u privredi koja je bila, ili se očekivalo da će biti u recesiji – zaključuje on.

Vlastima je uvek korisno da imaju banku

Ista tema, ali malo drugačiji motivi stoje iza dugogodišnje najave izlaska države iz vlasništva u Komercijalnoj banci.

- Opet su tu dva osnovna razloga. Jedan jeste da obaveze prema međunarodnim finansijskim ustanovama nisu obavezujuće u istoj meri kao recimo one vezane za uravnoteženje budžeta. To su više preporuke nego uslovi. Eventualno ne izvršavanje ne povlači, recimo, nemogućnost da se povlače krediti Svetske banke. Drugi razlog jeste da je vlastima uvek korisno da imaju banku. Tako da su politički interesi na strani očuvanja tog vlasništva – smatra Gligorov.

On se, inače, zalaže za privatizaciju banaka.

- Više je razloga zašto nije potrebno da banke budu u javnom vlasništvu. Važniji je taj što je finansijski sektor uglavnom privatizovan, tako da banka u javnom vlasništvu ne može, a da se ne ponaša kao da je u privatnom. Usled čega nema neke posebne koristi od javnog vlasništva koje ne donosi neku javnu korist. Manje važan je taj što politički uticaj u bankarskim poslovima najčešće nije poželjan, a neizbežan je ako je banka u državnom vlasništvu – kaže naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju, prodaja RTB “Bora” je bolja opcija za ovo preduzeće ukoliko se zauzme stav da se država neće mešati i ako ta privatna kompanija eventualno propadne.

Neki vid partnerstva prihvatljiv za "Bor"

- Ako te spremnosti nema, neki vid partnerstva je bolje rešenje. Pod pretpostavkom da su rizici i odgovornost za njih jasno definisani i da su valjano podeljene obaveze prema njima – naglašava Gligorov, i dodaje da nije dobro ukoliko država preuzme dugoročne rizike, a privatni partner ima kratkoročne koristi, kao što je čest slučaj kod strateških partnerstava.

On navodi i da su javne obaveze prema tom preduzeću na duži rok značajno veće ukoliko je država vlasnik, jer je manji interes da se vodi računa o profitabilnosti.

- Problem je najčešće u tome što se privatni partner traži kada su već finansijske i upravljačke obaveze veoma velike, usled čega su uslovi relativno rđavi za javni interes. Što je verovatno slučaj sa “Borom”, kao ranije sa “Železarom” i u drugim slučajevima kada su konačno državna preduzeća ili propala ili su prodata budzašto – zaključuje Gligorov.