Tema - Srbija

Srpski tekstil po evropskom ukusu

Izvoz odevnih predmeta u martu 2009. godine iznosio je 187 miliona dolara, a pozitivan trend se nastavlja i u ovoj godini.

Gotovi odevni predmeti su posle stupanja na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini tekstilom sa EU postali treći izvozni proizvod Srbije da bi u martu 2009, kad je izvoz te robe dostigao 187 miliona dolara, izbili na prvo mesto.

Sudeći prema podacima za januar 2010. kad je izvozom gotovih odevnih predmeta i obuće ostvaren devizni priliv od oko 60 miliona dolara, taj pozitivni trend se nastavlja. Ali, iako čak oko 70 odsto izvoza tekstila završi na tržištu EU, prostora za povećanje plasmana i te kako ima.

“ Činjenica je da je ekonomska kriza naterala kupce u Evropskoj uniji da zbog visokih transportnih troškova preispitaju svoje narudžbine iz zemalja Dalekog istoka i da svoju proizvodnju premeste u fabrike u zemljama poput Egipta, Maroka ili Tunisa sa kojima je 2005. uspostavljena tzv. dijagonalna kumulacija porekla robe”, kaže Vesna Vasiljević, sekretar Udruženja industrije tekstila i kože Privredne komore Srbije.

Ona objašnjava da radnih naloga od 10.000 komada nekog artikla gotovo da više i nema i da se ide na manje serije i to bi trebalo da bude šansa za srpske tekstilce. Ilustracije radi, transport jednog odevnog predmeta (u visećem stanju) na bližim destinacijama košta oko 23 evrocenta, što je zanemarljivo u odnosu na tri do čak šest evra koliko je potrebno izdvojiti za transport iz, recimo, Kine, Indije ili Pakistana.

Vasiljevićeva tvrdi da prostora za povećanje izvoza na tržište EU ima, ali takođe ističe da su nerešeni infrastrukturni problemi velika prepreka na tom putu.

Ona navodi primer predstavnika jedne fabrike iz Celja koji su bili veoma zainteresovani za nabavku radne odeće koja se proizvodi u Prijepolju, ali kad su saznali da im je od Beograda do Prijepolja potrebno oko četiri sata vožnje, odustali su od tog posla.

Prema njenoj oceni proizvođači u Srbiji nedovoljno koriste prednosti raznih sporazuma (pa i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU) kao i dozvoljene dijagonalne kumulacije porekla robe.

Na pitanje da li bi ta privilegija mogla da dođe do izražaja posle potpisivanja Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Turskom koji bi, u turskom parlamentu trebalo da bude ratifikovan do početka maja, Vesna Vasiljević objašnjava da je uspostavljanje takve saradnje sa tom zemljom veoma važno, jer je Srbija ugasila sve vunarske i pamučne kombinate, pa bi nabavka repromaterijala po povoljnim uslovima dobrodošla.

“Osim toga, sada se u svetu sve više traže tzv. laki materijali (pamuk, svila, bambusovo predivo...), a tehnologija proizvodnje tih prediva veoma je skupa. I ako Sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom omogućava srpskim proizvođačima bescarinski pristup tim materijalima, onda bi tu privilegiju trebalo iskoristiti i višak kapitala „upumpati“ u finalni proizvod sa kojim će se izaći na tržište EU, SAD ili neke od zemalja u okruženju. Ali, bilo bi dobro i kad bismo mogli da dovedemo investitore koji su spremni da ulažu u finalni proizvod poreklom iz Srbije”, ističe Vesna Vasiljević.

Rusija je još uvek krupan zalogaj za nas

Komentarišući slabe efekte primene Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Vasiljevićeva naglašava da je reč o veoma zahtevnom tržištu koje predstavlja krupan zalogaj za srpsku tekstilnu industriju koja se, posle gašenja velikih fabrika, svela na oko 1.500 malih i srednjih preduzeća.

Te firme ne mogu da izbace onu količinu proizvoda koja bi mogla da izdrži visoke troškove transporta niti mogu da obezbede kontinuiranu isporuku.

„Oni koji žele da posluju sa Rusima trebalo bi da znaju da bi svoju proizvodnju morali da usklade sa, inače, veoma zahtevnim GOST standardima, da ne govorimo o tome da na velikom broju ruskih carinskih ispostava carinici ne prepoznaju Sporazum o slobodnoj trgovini“, upozorava Vasiljević.

Ona ne spori da srpska tekstilna industrija ima šta da ponudi evropskom tržištu, ali upozorava da u Srbiji ne postoji institucija koja bi brinula o realizaciji već sklopljenih predugovora.

Taj problem je utoliko izraženiji ukoliko se zna da danas niko u svetu neće uvozno da carini robu, pa da je onda o sopstvenom trošku distribuira.

Naprotiv, svi insistiraju na poslovanju po principu „dor tu dor“ (od vrata do vrata), što znači da neko u zemlji u koju se izvozi treba da obezbedi prihvat robe, uvozno carinjenje, distribuciju i naplatu izvezene robe.

To tekstilcima iz Srbije nedostaje. Ali, nedostaje im i veća podrška države i pre svega povoljni krediti koji bi predstavljali vetar u leđa toj izvozno orijentisanoj privrednoj grani koja, očigledno, ima perspektivu.