Trgovina - Srbija

Kupci brzo reaguju na informaciju da je negde jeftinije

Znaju to i potrošači koji možda nisu upućeni u specifičnost „srpske inflacije”, ali vrlo dobro znaju da im je prosečna plata i dalje nedovoljna za potrošačku korpu. Svesni su i trgovci koji se sve više bore za kupce i pokušavaju da budu cenovno konkurentniji.

Istraživanje „Politikinog” Potrošača koje sprovodimo već treći mesec zaredom pokazalo je ne samo da trgovci snižavaju cene osnovnih namirnica nego da se na tržištu vodi žestoka borba oko svakog dinara, pa se sada primećuje da su na više artikala cene potpuno izjednačene. Razlika u ovoj našoj korpi sastavljenoj od 30 izabranih proizvoda u kojoj su se, osim osnovnih namirnica poput brašna, ulja, šećera, mleka, našli i pileće meso, prerađevine, sir, voće i povrće i dalje postoji.

I ovog meseca korpa jedinog diskontnog lanca u Srbiji „Lidla” je najjeftinija i iznosi 10.195 dinara, iza njega je „Maksi”, čija korpa vredi 10.781 dinar , dok je kupovina istih proizvoda u „Idei” bila skuplja za 60 dinara. Ovaj trgovac je i u februaru imao najviše akcijskih cena – čak 16. Kao i u januaru i decembru, upoređivani su proizvodi privatne robne, odnosno trgovačke marke, a da bi bili uporedivi, gramaža je kod svih svedena na istu meru, litar i kilogram, osim u slučaju paštete.

Ovog meseca tri najveća trgovca snizila su cene limuna, pomorandži, mleka, ulja, brašna, a u nekoliko osnovnih artikala cene su identične. Cena kilograma pilećeg mesa je ista kod svih i košta 289,99 dinara, dok je pileći file u „Lidlu” jeftiniji za 100 dinara od konkurencije i staje 699,99. Ulje i dugotrajno mleko su najpovoljniji u „Maksiju” (na akciji su), a jaja i čajna kobasica u „Idei”.

Dragan Stojković, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da razlika između cena u ova tri lanca nije prevelika i da su potrošači profitirali delom i zbog medijskog pritiska.

– Može se reći i da je narušena cenovna percepcija, ali u interesu potrošača. Uzeli ste cene u dva supermarketa i upoređivali ste ih sa diskonterom koji inače ima imidž niskih cena. Važno je da se cene na ovaj način transparentno posmatraju. Posebno zbog toga što je veliki broj naše populacije cenovno osetljiv i vrlo brzo reaguje na informaciju da je negde nešto povoljnije. Dešava se i kod svetskih trgovinskih lidera da imaju praksu praćenja cena iz jednostavnog razloga što žele da budu najjeftiniji, pa i na svoju štetu – kaže prof. Stojković. On dodaje da je razlog što ne žele da se nađu u poziciji takozvane „makaze cena”.

– U takvoj situaciji na pitanje ko je jeftiniji među supermarketima prosečan potrošač neće znati da odgovori, jer ih percipira slično – kod jednog je jeftinije ovo, kod drugog nešto drugo. Jedino se za diskontera vezuje imidž niskih cena i tu je prisutna percepcija. Zato je dobro da se trgovci međusobno prate, jer ih to tera da budu skromniji. Ako su u svojoj ljušturi nerezonski se dešava da povećavaju cene – objašnjava naš sagovornik. On smatra da je logično da potrošači ne znaju mnogo cena, jer je reč o desetinama hiljada artikala. Zato trgovci na onim proizvodima koji su kupcu poznati spuštaju cene, a podižu ih na drugima koje će potrošač usput ubaciti u korpu. Na pitanje da li je ova „haj lou” strategija specifična i za naše trgovce, prof. Stojković kaže da se vidi da se trude da izvuku maksimum sa tržišta i da budu konkurentni.

– Na tržištima gde je veća konkurencija potrošači prolaze bolje. Svi trgovci uzimaju u obzir kupovnu snagu potrošača, a kod nas je akcenat na akcijama, iako mi se čini da ovdašnji trgovci do skoro nisu mnogo vodili računa o cenama. Sa rastom inflacije cene su došle u fokus, prate se i to je dobro. Formiranje cena je slobodno i treba tako da bude, ali pritisak javnosti treba da postoji i dobro je da imamo ovakva istraživanja koja će pritiskati ne samo trgovce nego i druge u lancu od proizvođača, prerađivača, veletrgovaca koji često znaju da budu ambiciozni kada je reč o cenama – zaključuje naš sagovornik.