Trgovina - Srbija

Srbiji su otvorena tržišta za izvoz junećeg i goveđeg mesa, ali kupcima iz inostranstva nemamo šta da ponudimo

U suprotnom dozvole za izvoz ovog mesa u, na primer, Tursku, Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate koje je država obezbedila ostaće neiskorišćene, jer nemamo količinu koju bismo mogli da ponudimo ozbiljnim kupcima.

Poljoprivrednik iz Telečke Slobodan Utvić jedini se u selu bavi tovom junadi. A nekada, kaže, nije bilo tako.

„Junadi nema. Osim mene ima još 5 ili 6 domaćinstava koji imaju po jednu kravu i možda utove jednog bika. U selu je ranije bilo 35-40 gazdinstava koja su imala dosta krupne stoke. Sitnu je imala svaka kuća, a sad retko koja kuća da bilo šta ima“, objašnjava Slobodan Utvić, poljoprivredni proizvođač iz Telečke.

Ovaj domaćin se za sada nekako bori, ali nije siguran da li će u poslu i ostati.

„Najviše sam imao 57 grla, ali sam krave rasprodao, jer je na mleku čista propast bila. Prebacio sam se na tov junadi i trenutno imam 34 grla na farmi. Nemam savremene objekte i radim sam. Nemam uslova za više, bojim se da uzmem kredite da napravim neke ozbiljnije objekte, jer ne znam da li bih mogao da se nosim sa tim“, kaže naš sagovornik.

„Razmišljam da junice ne prodam, već da ih ostavim u sistem krava-tele. Da od mojih teladi završim tov. Telad su jako skupa, ne mogu se kupiti. Ovo je plan pod uslovom da se jednog dana ne probudim i odlučim da sve rasprodam, jer smo stalno u gubitku. Ranije sam pokušavao sa plastenicima, uzgojem ovaca, svinjama, kravama muzarama. Ovo je poslednje što radim. To kad propadne, jedina opcija je odlazak u inostranstvo. Kao što je većina meštana iz sela već otišla“, dodaje Utvić.

Sve je teže nabaviti tele, othraniti ga, prodati i naplatiti uloženi rad i trud

Stočari se, kaže, suočavaju sa brojnim problemima.

„Trenutno, problem broj jedan je nedostatak kukuruza, jer smo prošle godine imali sušu. Dobili smo državnu zemlju zbog bavljenja stočarstvom, ali džabe kada nije rodilo, kada je suša sve ubila. U ovom poslu problem je i nabavka teladi i prodaja junadi i naplata... Moraš biti umetnik u svemu. I da kupiš dobro grlo i da ga othraniš, da ostane živo i da nađeš dobrog kupca da to prodaš i da uspeš da naplatiš, što je sve teže u poslednje vreme“, objašnjava naš sagovornik.

„Svi ispod cene hoće da kupe. Trenutna cena bi trebalo da bude preko tri evra za kilogram ‘žive vage’, a sada se teško ostvaruje i tri evra“, kaže Utvić.

Do sada je najviše sarađivao sa lokalnom klanicom, ali ona ne otkupljuje veće količine. U ovom trenutku, navodi, svi poljoprivrednici su na velikim mukama.

„Sada smo na rubu propasti sa žitaricama. Na oglednom polju ječma je od 27 do 35 metara po jutru i ljudi su u debelom minusu. Kada se bikovi i junice utove, to su pare na gomili, pa čak i kad si na gubitku imaš neku količinu para. A od ratarstva nema više ništa. Vratili su nam cene maltene preko noći 20 godina unazad. Kad sam se 2003. ženio, pšenica je bila 16,5 dinara, dok je nafta bila oko 55 dinara, a urea 25 dinara. Ova sad setva je bila najskuplja, a cene žitarica su katastrofa“, kaže Utvić.

„Mi dvadeset godina nismo išli ni na letovanje, ni na zimovanje, nigde. I opet jedva krpimo kraj s krajem. Pored toliko uloženog rada i truda nemamo nikakav standard. Čak nam i subvencije kasne. Mnogo je obećano, a slabo šta je ispunjeno“, objašnjava ovaj poljoprivrednik.

Srbija nema junad koju bi mogla da izveze

Iz Udruženja „Agroprofit“ upozoravaju da je ove godine situacija u tovnom govedarstvu lošija nego prethodne, iako se broj tovnih rasa povećava.

„U ovom trenutku mi nemamo veću ponudu za utovar na brod. Nemamo ni minimalnih 2.000 junadi. To se nikad nije dogodilo u Srbiji. Bilo bi od izuzetne koristi da se poveća stručnost i kompetentnost Ministarstva poljoprivrede u sektoru stočarstva, jer od dosadašnjih lutanja nemamo koristi – od uvoza mleka, mleka u prahu, kašnjenja isplata”, navodi Čedomir Keco, predsednik Udruženja „Agroprofit” u Novom Sadu.

„Imamo pad učešća stočarstva u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji na svega 22 odsto. Smanjen je broj gazdinstava koja se bave proizvodnjom junećeg mesa za oko 8.000, smanjen je broj krava i ukupno stado je manje od 400.000 grla. Pre svega, beležimo nedostatak teladi za tov i junadi za izvoz, kao i nedostatak formiranja veće klanične ponude”, dodaje naš sagovornik.

Da bi se zaustavio pad broja goveda, iz ovog udruženja predlažu program koji podrazumeva sistem krava–tele i vezivanje za velike industrijske klanice na bazi partnerstva, a ne po zakonu ekonomski jačega. Tu je i zaokruživanje ciklusa od pašnjaka do junećeg mesa za kupca u režiji farmera.

„Apelujemo na nadležne da zaustave preoravanje pašnjaka. Naši programi su vezani za korišćenje pašnjaka najmanje šest ili sedam meseci tokom godine. Potrebno je i da se formiraju regioni za plansku ispašu steonih junica i krava iz onih oblasti gde tokom leta nema dovoljno trave”, ističe Keco.

„Cilj je da postepeno vratimo proizvodnju junećeg mesa u realne okvire. Naš potencijal je 400.000 junadi u tovu, a naša potrošnja je oko 86.000 godišnje. Dakle, imamo količine za izvoz. Program o kome govorimo obuhvata u skorije vreme da imamo oko 24.000 kvalitetnih mesnih krava i da razvijamo kvalitetno ukrštanje mesnih rasa što tržište veoma prihvata, kao i ukrštanje sa mlečnim kravama”, kaže naš sagovornik.

Broj goveda u Srbiji desetkovan

Stručnjaci objašnjavaju da junadi nema jer proizvođači nemaju računicu da se bave ovim poslom, zbog čega prazne i zatvaraju farme. 

„Srbija je u deficitu kada govorimo o junadi. Možda je na 20 posto od potreba za goveđim mesom kod domaćeg stanovništva. Nekada smo imali oko 3.000.000 goveda, sada jedva prebacimo 320.000, i tu mislim na sve vrste krupne stoke – od teladi, preko junadi do krava i bikova“, kaže prof. dr Vitomir Vidović sa Akademije inženjerskih nauka Srbije.

„Normalno bi bilo da imamo milion i po grla godišnje na stanju. Tada bismo mogli da računamo da bi Srbija godišnje mogla  da izveze između 500.000 i milion grla, zavisno od težine. Naša zemlja bi se u tom slučaju oslobodila uvoza teladi, za šta sada dajemo desetine, a možda i stotine miliona evra, jer nemamo sopstvenu telad. Uvozimo ih iz Rumunije, Češke, Mađarske...“, objašnjava naš sagovornik.

Formiranje Centra za selekciju bikova i klanice u vlasništvu farmera

Srbiji je, kaže, potreban Centar za selekciju bikova.

„Problem je što smo centre za osemenjavanje u Srbiji pogasili. To u tranziciji nije trebalo nikome i celokupan naš izvoz se bazira na uvozu semena. Ima 25–30 uvoznika semena u Srbiji. Situacija je slična kao i kod ratarskih instituta koji su pred kolapsom i propadanjem“, navodi Vidović.

„Nama bi jedan takav centar bio dovoljan za celu Srbiju. Vlasnici tog centra bili bi farmeri i oni bi njime upravljali. To je ključ za proizvodnju dobre teladi... Tamo bi bili locirani najbolji bikovi kupljeni iz Amerike i Evrope, pa kasnije i ovde proizvedeni. Zašto bismo plaćali bikove 20.000 evra kad naši farmeri mogu od 100 bikova da izaberu 4 koji bi mogli da osemene mnogo krava. Država bi mogla da pomogne u početku nekim kreditom, a onda bi uzgajivači sami mogli da funkcionišu“, objašnjava naš sagovornik.

Takođe, na nivou države bi trebalo da imamo jednu eventualno dve klanice izvoznog karaktera.

„Vlasnici bi, opet, trebalo da budu farmeri. Onda se više nikada ne bi žalili državi na krize, turbulenciju ponude i tražnje. Pitanje bi bilo koliko zarađuju, ali stalno bi bili u plusu. Vlasnici klanica zarađuju oko 40 posto, trgovci još toliko, a sve to plaćaju potrošači. Takva grla nisu konkurentna u svetu, jer su skupa. Sve to ide i na štetu proizvođača, koji onda traže pomoć od države. Pa država umesto da puni kasu dobrom organizacijom celog tog oplemenjivačkog i proizvodnog programa ona lošom organizacijom dovodi do toga da nema PDV-a, poreza, doprinosa“, objašnjava Vidović.

„Kada su veliki i udruženi proizvođači mogu da konkurišu na svetskom tržištu. Recimo, strancima treba dnevno dvadeset šlepera junadi, a naši proizvođači sada mogu jedva jedan da proizvedu. Kupci u tom slučaju samo kažu „hvala“ i idu tamo gde mogu da dobiju količinu koja im je potrebna“, precizira naš sagovornik.

Jaka poljoprivreda stvara jaku državu

Jačanje stočarstva omogućilo bi brži ekonomski napredak. 

„U tom slučaju država bi po hektaru umesto sadašnjih 1.200 evra prihodovala između 20.000 i 30.000 evra. Naravno, postepeno, dok se sistem ne izgradi. Time bi plate i penzije drastično porasle. Plate bi bile neto preko 2.000 evra. Mnogi naši ljudi bi se vratili iz inostranstva“, kaže Vidović.

„Izvršila bi se ekonomska rejonizacija, što je, takođe, jedan od preduslova razvoja. Ne može sve da ide samo iz jednog centra što je Beograd, a da svi ostali na periferiji budu na ivici bede i da deca nemaju osnovne uslove za razvoj. Neko danas prihoduje 500.000 evra, a neko ne može ni dvadeset. Kada bi onaj sa 20 imao bar 300, ne bi mu bilo važno da li ovaj drugi ima 500.000 ili milion dnevno, jer bi njegove potrebe bile zadovoljene i imao bi za razvoj. Na taj način bi se reformisalo i školstvo i zdravstvo i bezbednosne službe i mnogo bi se brže gradila infrastruktura po selima“, navodi naš sagovornik.

Da bi se stočarstvo razvijalo proizvođačima je, kažu stručnjaci, potrebna podrška, a to podrazumeva postojanje razvojne agrarne banke poput onih u Austriji, Švajcarskoj, Danskoj koje farmerima daju povoljne kredite.

Jačanjem stočarstva Srbija bi postala ozbiljna konkurencija zemljama EU koje se bave ovom proizvodnjom i koje teletinu, junetinu, govedinu plasiraju u Uniji, pa je šansa naše države izvoz u azijske i arapske zemlje.

Država je poslednjih godina obezbedila dozvole za izvoz junećeg i goveđeg mesa na tržišta Kine, Turske, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali ako se situacija ne promeni u te zemlje nećemo izvesti ni kilogram mesa, jer se broj goveda smanjuje velikom brzinom.