Prilikom gradnje Panamskog kanala nastradalo je više od 27 hiljada ljudi zbog nedovoljne pripreme za izgradnju ovako zahtevnog projekta, kao i zbog bolesti poput malarije i žute groznice.
Iako su još u 16. veku Španci i Portugalci shvatili neophodnost izgradnje kanala koji bi povezao Atlantski i Tihi okean ta ideja počela je da se realizuje tek u 19. veku.
Prvi pokušaj izgradnje započeli su Francuzi nakon uspešno završenog Sueckog kanala (1869. godine). Izgradnja Panamskog kanala započeta je 1881. godine, ali je prekinuta osam godina kasnije zbog – bankrota, inženjerski problema i velike mortaliteta radnika. U tih osam godina život je izgubilo oko 22 hiljade radnika što je iznosilo oko 400 radnika na kilometar izgrađenog kanala. Za razliku od Evropljana lokalno stanovništvo je bolje podnosilo bolesti poput malarije i žute groznice, pa je i stopa smrtnosti bila neuporedivo veća kod stranaca. Novac je izgubilo čak 800 hiljada deoničara.
Drugi pokušaj gradnje Panamskog kanala počeo je 1904. godine kada su Amerikanci preuzeli projekat. Dali su znatno bolje uslove za radnike i bolja građevinska rešenja pa su uspeli da ga završe za deset godina, 1914. godine. Bez obzira na sve i u ovom drugom pokušaju nastradalo je oko 5.600 radnika.
Nakon završetka gradnje Amerika je nastavila da kontroliše kanal i okolinu do 1977. godine kada je nastupio period američko – panamske kontrole. Konačno 1999. godine kontrolu nad kanalom je preuzela Panamska vlada.Kanal dugačak je 81,6 kilometara; na najužem mestu širok je 91,5 metar, a na najširem 350. Dubina kanala iznosi 13,7 metara. Nekoliko puta je proširivan, a zadnje je završeno 2016. godine. Oko 96 odsto svetskih kontejnerskih brodova mogu ploviti kanalom.